Милош Црњански: У почетку беше сјај

Далеко горе испред мене слива се небо са 

                травом.

И свуд око мене стоје руже тајанствено, 

                спуштеном главом.

Тужно је ићи чак до пољана

што тамо леже чак под небом

овде је свака реч очарана

овде је свако срце очарано

овде се најлепша песма пева

сваког убогог дана. –

Тужно је ићи чак до пољана

што тамо леже чак под небом

јер је гадно тамо речи црне

јадати из срца раскидана.

И видети да од цвета до цвета

и видети да од жене до жене

и видети да од бајке до бајке

и видети да од дана до дана

узалуд смо ишли.

Тужно је ићи чак до пољана. –

 

(Пјесма је објављена у "Босанској вили",бр. 5, за 1912. годину)

Двобој код О.К. корала

 

Пише: Гаро Јовановић

 

Сјећаш ли се Двобоја код ОК корала? И оне Тјомкинове мелодије o узвишењу са гробљем које се зове Бут хил? Усамљено мјесто, претужно, једва чека јутро да дође вјетар, да траву покрене, једва чека поноћ да изрони мјесец. Нема гробља без мјесеца и вјетра, на Бут хилу се завршавају земаљски путеви, крстаче имају сјене, и птица кад прелети... само човјек не оставља сјену за собом, ништа сем кратковјеки траг. 

Boot hill, Boot hill, so cold, so still...

(Бут хил, Бут хил, тако сам, тако тих...) Је ли демократија казна само за нас Србе, или уопште?

Призори личне свакодневице

О поезији Ђорђа Брујића

 

Aко хоћете да сачувате литерарну савјест, било да је она изазвана критичарском или рецезентском формом, онда најбоље што вам се може у том спасоносном тренутку догодити, то је да се пред вама нађе рукопис истинског пјесника. Или само, пјесника. Такав је случај са новим текстом Ђорђа Брујића. Након збирки «Нови пусти дани», «Страх од шума», «Упутство за путовање» и «Кућа на леду» у литерарном новитету одмах пада у очи линеарна доследност виђена као наставак већ пређеног поетског пута, издијељеног на колекторске етапе, у његовом случају већ поменуте, објављене збирке пјесама. У овдашњој књижевној лиги пребогатој пјесничким учесницима, није претјерано рећи да Ђорђе Брујић заузима изразито високо мјесто, ако једна таква блага градација у лошој култури није унапријед увреда за самог аутора.

Миодраг Павловић: Зора у Кареји

Велики уздах светла
на ћошку, као што рече покојни ујак
на воденом обронку Цариграда,
господа у црном дочекују зору
с бројаницама у руци, на тераси.
Грожђе зри.
Ход на смрт мирише.
Над пучином се диже језик који гори
и облак укрштен,
у срцу клија нов почетак,
око конака се вију птице и конци.
Стефане, часовници звоне, пиши,

(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.

Вријеме које памти

 

Пише: Дара Секулић

 

Тушиловић, недалеко од Карловца, одувијек је био најнапредније српско село на Кордуну. Том напретку, прије великог свјетског рата, много је доприносио и "Привредник", који је школовао и Станка Опачића Ћаницу. Као стипендист "Привредника", даровити дјечак ће одмах почети да ствара своју библиотеку, касније богату и чувену; прогнаном и расељеном роду оставиће и  преко стотину својих дрвореза са мотивима страдања српског народа у  Другом свјетском рату.

Савремено пјесништво Српске Крајине

Судбина Српске Крајине, као дијела укупног српског духа, постала је симбол латентне деструкције национа уопште. Најприје исцрпљујући рат, а затим и “хумано” пресељење Срба Крајишника довели су до разарања културног идентитета и рушења готово свих материјалних обиљежја које је овај народ вјековима градио. Општекултурне деконструкције није поштеђена ни књижевност, као цивилизацијски сегмент који се по својој природи чува у језику.

Душан Јерковић: Носталгија

То из магле прошлости мирише детињства дах...

Никад га завејати неће заборава снегови.
То и кроз кишу и пахуље и кроз сунчани прах
у мојим сновима дишу модри, винородни брегови.

Слапови Петрињчице и Купе зеленкасти вирови,
колибе у горју и јабланова очи
као да к себи ме зову,
док узврели шум града ме кружи. То у ме точи

Тугу сан за детињством шума и скршене саоне
и топот копита Видана, незаборављенога белца.
О, тамо да кренем, где буре кроз борје звоне
молитву за покојне и бела загорска селца.

Тамо, да узберем нових радости цвет!
Ту чежњу не могу завејати ни заборава снегови...
Да један дан само видим новоизлеглих птица лет
и да ме у крилу шума скрију винородни брегови!

Камене улице кишама Сунца заливене...
Извире небо из срца изгладнелих сиромаха
Шуми дисање птица и гране се зелене;
кашаљ поподнева пао из фабрике сивога даха.