Ранислав Ачковић: Пјесма за причу (приче)

Неизводиво

Ранислав Ачковић

Чује писац за један интересантан догађај који му се учини погодним за нову причу. Али догађај је био толико необичан, са неочекиваним расплетом да се прича чинила неизводивом. Ево о чему се ради: тетка његове пријатељице не успије да се убије скоком са моста, јер је на себи имала дубоке стезнике. Наиме, годинама је патила од вена, а баш толико их је носила на себи. И тај дан, док је с напором покушавала прескочити ограду моста, док је безуспјешно покушавала откачити стезнике, наиђе муж њене сестре, одговори је и поведе кући.
Сестра је дочека као што се дочекује сваки гост. Понуди је кафом и лимунадом; грло је било суво: ’али да не буде преслатка’, додаде; ’у последње вријеме шећер ми удара на очи попут дјечјег сна’. Спасиоца тај захтјев трже; загледа се у њу. И писац бијаше загледан у исту тачку не знајући шта с њом, гдје да је стави.

Желидраг Никчевић: Књижевност је ствар народа

О прози Јована Радуловића

Желидраг Никчевић

Тешко је повјеровати, али наслов овог текста потиче од вишеструког и можда најбескомпромиснијег мањинца свјетске литературе, Франца Кафке. У „Дневницима“, 25. децембра 1911. године, он записује: „Књижевност се мање тиче књижевне историје него народа“. А одмах затим: „Памћење малог народа није мање од памћења великог, и оно зато темељније прерађује постојећу грађу“.
Ако знаменити прашки усамљеник овако изричито афирмише колективну и конститутивну црту књижевног стваралаштва, зашто би се ми устручавали да радимо сличне ствари? Нарочито ми, Срби, чија се национална свијест кроз огромна историјска искушења увијек ослањала на књижевност, са непогрешивим осјећајем да управо она производи активну духовну солидарност и заједништво. Овдје ћемо поћи и корак даље: ако је писац на маргини своје крхке заједнице или на изнуђеном растојању од њених централних токова, та чињеница му у још већој мјери омогућује да искује средства из неке друкчије свијести и друкчије осјећајности. Тада је он истински градитељ и препородитељ.

Сибе Миличић: Зидање храма

Милена Павловић Барили: Јосип Сибе Миличић

Кад су, једног дана (баш пред подне), старн клесар Петар и његова млада кћи Маргарита, улазили у село (са мазгом натовареном с једне стране клесарским алатом, а сдруге, машином за шивење), нико од сељака није ни сањао колико зла долази к њима са ово двоје људи.
Кућа је за њих већ била. спремна: мала, ка мена (као све куће на овим острвима), на један спрат, празна још од лане, кад се цела једна породица одселила у Америку.
Село је намеравало да започне градњу нове цркве: стара је била премалена. Тражили су дуго клесара који би ископао камење из каменолома (којих ту има у изобиљу) док нису успели да наговоре овог старог, искусног клесара. Он се одазвао после много размишљања, највише стога: што је у граду на копну радио под туђом управом, па му се то није више свидело, а друго, што је тамо његова ћерка шивењем мало зарађивала, па се надао, да ће јој на селу посао ићи боље.

Драган Алексић: Мир села

Драган Алексић

Ви мислите: чудно виси лампа
Ви мислите: чудно живи батерија
Ви мислите: чудно сјаји графит

то беше: све
то беше: изнад свега

даље:
ко први дигне прст има премију
ко први сагне главу види бога
ко први каже реч има дело

то беше то беше
то беше
што то уопште беше

Славољуб Марковић: Брига (приче)

Славољуб Марковић

Бар једном недељно њих двоје су разговарали телефоном. Син је живео у иностранству, а мајка је дуго седела поред телефона и чекала. Питала би га увек када ће доћи али син би одлагао посету а да мајка није знала зашто. После једне посете болници мајка је помислила да се и њен син разболео и да зато не долази. Плашио се да га мајка не види у тако грозном стању. Временом је постала убеђена да јој је син стварно болестан. Захтевала је од сина да се одмара и да не путује: њој је свако путовање било преко света.
"Мајко", питао је. "Да се ниси разболела и да зато не желиш да дођем и видим те."
"Не", говорила је. "У мојим годинама човек се не може разболети. Он само може умрети."

Љубан Клобучар: Наредба

(један командант, своме посилноме)

Љубан Клобучар

Постројте војску
прије битке
да видимо
колико
гробова
ископати
треба
И
не
зовите
попове
биће
велика
гужва
да
се
не
примијети
а камоли
упамти!

Катарина Никчевић Брајовић: Оштри језик љубави

Како је говорио Свети Петар Цетињски:
Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио

Катарина Никчевић Брајовић

Ове озбиљне и тешке ријечи писао је Петар Први Петровић Његош Црногорцима и Брђанима, Паштровићима и свим осталим који су, ако не фактички, а оно духовно били под његовом пастирском управом. За његовим ријечима није ишла државна сила, али су се његове ријечи слушале и дуго након што су написане.
Пастир добри чудотворац и светитељ, рођен је највероватније септембра 1747. године на Његушима, од побожних родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов отац његова оца Дамјан бјеше рођени брат чувеног митрополита црногорског Данила.
Замонашен је у дванаестој години. Растао је уз митрополита Василија и владику Саву, а након што је невољени владика Арсеније Пламенац умро, Петар Петровић Његош дође на чело Црне Горе и засједе на владичански трон.