Славољуб Марковић: Брига (приче)

Славољуб Марковић

Бар једном недељно њих двоје су разговарали телефоном. Син је живео у иностранству, а мајка је дуго седела поред телефона и чекала. Питала би га увек када ће доћи али син би одлагао посету а да мајка није знала зашто. После једне посете болници мајка је помислила да се и њен син разболео и да зато не долази. Плашио се да га мајка не види у тако грозном стању. Временом је постала убеђена да јој је син стварно болестан. Захтевала је од сина да се одмара и да не путује: њој је свако путовање било преко света.
"Мајко", питао је. "Да се ниси разболела и да зато не желиш да дођем и видим те."
"Не", говорила је. "У мојим годинама човек се не може разболети. Он само може умрети."

Страх од смрти

Када сам ушао у одређене године почео сам да носим нитроглицерин са собом, у нади да ће ме лек спасити, међутим, само се десило да једнога дана, при додељивању награде, припадне мука
једном познанику. Не размишљајуци о разлозима, нити гледајући грчење лица од мучнине, одмах притрчим и пружим му нитроглицерин, изговарајуци упуство које сам знао наизуст. Током указивања помоћи, стигла је санитетска екипа. Веровали или не, потврдили су моју претпоставку...
„Честитам“, рекао ми је лекар. „Ви сте му спасили живот.“
Неколико година касније сретнем некадашњег болесника, како седи са својом женом, у једној кафани, потпуно аутистичног, и не могавши да препознам некадашњег вагабунда и каснијег бизнисмена, питам, да га нисам пријатељски зајебао, онда, пружајући му помоћ, на шта се мој познаник дубоко замислио... Док је размишљао, његова жена почела је да негодује; она добро зна колико су лепих тренутака провели од онда, на њене речи мој познаник је само ћутао.
Напокон је овај случај утицао на мене; престао сам да се оптерећујем лековима које бих носио са собом.

 

Поука

Причао ми је стриц Милан из Јаковља, да је на вашару јако огладнео. Пробио се некако до места где су продавали пљескавице. Негде у близини продавали су и капе. Погледао је и видео – капа кошта двадесет динара, исто толико кошта и пљескавица. Била му је потребна капа, а огладнео је. Док је чекао у реду да купи пљескавицу ипак се одлучио да купи капу. Издржаће глад док оде кући. Место где се одржавао вашар је двадесет километара удаљено од његовог села, Јаковља.
И тако купи он капу, издржи глад и дође кући. Седне за сто и почне да једе. Када се најео већ почне да прича о вашару, и шта је све видео.
А онда каже: "Е моји људи, умало да поједем капу."

Сналажљивост

Онога дана када јој се разболео муж твоја тетка је схватила да не мора да пати, и да ради тешке послове. Човек који је превезао течу до болнице постао је теткин љубавник. И лепо су течи рекли да ће му овај човек отети жену, али он није веровао. Међутим, када је једног поподнева изашо из болнице, у кући је затекао жену и тог човека кога је назвао шофер. Тада је видео да је његова жена нашла љубавника. Међутим, било му је све једно. Једино што је знао да са тим љубавником његова жена не може побећи.
Ускоро када је долазио један господин који је живео у иностранству твоју тетку је изабрао да му помаже док се налази у селу. Зашто је тај господин баш твоју тетку одабрао теча тада није могао да зна. Чак је и господинова супруга, старија госпођа, била задовољна теткином услугом. И онда када је требало да се врате у иностранство повели су и своју нову помоћницу. Ето, помагаће им једно време. Може да заради нешто новца, да се сама снађе у иностранству. И пошла је.
Негде на аутопуту, усред неке од земаља, можда Швајцарске или Немачке, старији господин, изашао је из аута, извео своју супругу да се мало одмори и освежи замореној од дугог пута, а онда јој рекао:
"До виђења госпођо", и оставио је збуњену жену на путу одлазећи са својом љубавницом.