Милош Кордић: Пријављивање

Институт пријаве, научно речено, код институција државе, има дугу и несагледиву историју. Старији је, наравно, и од Платонове Државе, а јавља се, по свој прилици, већ у родовској заједници. Касније се ширио, гранао, уобличавао, стицао готово до савршенства своја дефинисана тумачења и значења. Учвршћујући се у праву, економији и, посебно, у унутрашњим органима сваке државе.Без обзира шта ко о њему мислио, али држава, једноставно, без пријављивања не би могла да функционише.

Небојша Деветак: Ноћ у туђој кући

У дувару туђе куће пацов ршће.
Кроз скршена врата мрачак се провлачи.
Крај студене пећи моје срце дршће
и крадом лудачку кошуљу навлачи.

Притеци, Господе, у овоме мраку.
Ужди макар једну сипљиву звијезду,
кресни барем муњом у глувом буџаку
да не пресвиснем у ђавољем гнијезду.

Насрнуће наме, издаће ме руке.
Притеци, Господе, отвори небеса.
Рашчини. Помилуј или скрати муке.

Згануће ме језа од ноћног накота
гледајући како трулеж гробну стреса,
знамење мртвачко бившега живота.

Александра Мугоша: Твојим бих очима видјела

Да бестрага одем,

Не бих се

Кајала.

Да све заборавим,

Нас бих памтила.

Да изгубим вид,

Твојим бих

Очима видјела.

Да нестану ријечи,

И даље бих писала.

Да наставим сама,

Твоја бих сјена

Постала.

А не признајем

Да ти припадам.

Текст, поезија, деконструкција

(Ранислав Ачковић, Сан нашег језика, УКЦГ, Подгорица)

Када је код Удружења књижевника Црне Горе објављена књига песама Ранислава Ачковића Сан нашег језика, у домаћој књижевној јавности поново је, али сада на другачији начин, проблематизовано такозвано певање о писању, певање о језику, о његовим сферама и правцима, о његовим границама (границама међу двама различитим језицима) и њиховом „преклапању“ у наизглед супротстављеним дискурсима.
Да ли је језик песме само онај препознатљиви поетски језик и каква она постаје уколико се у њу уведу другачији облици, други језици – намеће се као основно питање Ачковићеве поетике, у којој је бављење језиком константа провучена и кроз његове раније збирке.

Музеј Дмитра Горића

Пише: Дара Секулић

Кад је одлучио да напусти своју кућу у Јабланцима, селу које је зачас опустјело, остало без гласа и јава, Дмитар Горић није журио. Бојао се и он као и сви који су већ били побјегли. Бојао се и сад, и цијели свој живот. Овај напад на Србе у Крајини није без имена, и није непознат, понавља се. Сјео је насред највеће собе у својој кући, прелазио погледом по стварима које су је испуњавале, како би се сабрао и одлучио шта да понесе.
Његов ауто, стари "опел кадет", стајао је испред куће. Он није био у недоумици шта да понесе, понио би све, већ шта да остави, а оставио не би ништа. Знао је, све што у кући остане, никад више неће видјети, биће опљачкано, спаљено и оскрнављено.

Помен за 463 Срба из Садиловца

У цркви Рођења Пресвете Богородице у селу Садиловац на Кордуну, у Хрватској, данас је обиљежена годишњица страдања 463 Срба које су усташе побиле и запалиле у овом храму 31. јула 1942. године.
Парастосу је присуствовало тридесетак људи, а обиљежавање годишњице организовала је породица Гвозденовић, потомци страдалих у садиловачкој цркви.

Иван Негришорац: Европској унији, Одељењу за даљине

                                                         Подносилац молбе:
                                                        Живота из Грачанице

Молим горњи наслов да има у виду
И моју реч тиху. Да прими, у стиду

Богобојазноме, сузу што је мила
Лица праведника, ма где она била.

Знам ја да ми молбе нема ко да чује,
Ал све нешто мислим: нека небом хује

Гласи анђеоски, нек бар Господ слуша
Све што таје људи. Пуна ми је гуша

Залогаја тешких што засели давно,
Ал свима је због тог до Месеца равно.

Ја на Месец нећу, ни у Стамбол богме,
А они нек газе све животне догме.

И док раја моли за пасоше лаке,
Којим континента прекривају краке,

Ја бих вас, господо, замолио само
Да исправу дате којом стижем тамо,

Преко жице страшне. Даљине су сиве,
А ја само видим злато родне њиве!