Неке просторне димензије у поезије Ђорђа Брујића

Простор у збирци поезије „Свећа и слово“ (у издаваштву Књижевне задруге Српског народног вијећа) Ђорђа Брујића је подлога за увезивање елемената природе са елементима културе, имајући у виду да се у природи ишчитавају управо историјски процеси, као и да се активирање културног сјећања посредује дјеловањем просторних одредница из природе.
Наиме, иако нам Брујић, с једне стране, простор даје као географски неодређено мјесто, а с друге именује локалитет, простор је често сакрализован или на други начин онеобичен чиме добија посебну димензију у његовој збирци поезије. У самом садржају збирке уочавамо да је пјесникова везаност за просторне димензије и његова специфичност.
Чињеница да се у већини наслова пјесама налазе просторне одреднице, даје нам могућност да ову збирку окарактеришемо као особен пјеснички простор. Треба напоменути да у насловима неких пјесама збирке помињу топоними Ловћен, Комоговина, Голиња. Податак да се у топонимима смјештају различити простори, које аутор веже за сакралне и историјске димензије постојања (рука Светог Теодора, капетан Станојевић), указује на начин на који можемо приступити тумачењу и свих осталих назива мјеста на која можемо наићи читајући ову збирку, односно кроз призму историје и културе народа који су у мјестима обухваћеним збирком постојали.

Дуње из копривничког кофера

(Биљешка уз пјесме Милене Северовић)

Много је градова између Копривнице и Старе Пазове – Загреб, Београд, Манасија, Праг, Франкфурт, Сарајево, Јасеновац... Све један до другога, од Билогоре и Калника до Срема, а никада један другоме даљи. У њима су, ваљда, и сви наши животи, они вансадашњи, некдањи, они чије сјенке још можемо да разаберемо и да их запишемо, као што записујемо слике, од којих се послије прави ситно иње које кроз пјесме удишемо, споро, неспремни на опоре мразне иглице чији нас вршци стиховима из ноћи у ноћ помјерају, хладни, нас саме између двије ријечи.
Можда је ово само први утисак, онај који најчешће зна да обмане, након читање нове књиге Милене Северевић „Даринкина дуња“. Када сам прочитао наслов, наприје помислих, потпуно несвјесно, интуитивно, на Дару Секулић. Нису, ваљда, толике сличности међу њима двјема, међу њиховим животима... Затим сам схватио да наслов није у вези са Даром Секулић, али јесте остало, јесу животи, и јесте поезија... Једна с Кордуна, испод Петрове горе, друга испод Калника, а као да имају подударне биографије... Наравно, свака у свом добу и по другом допуштењу.

Петар Кочић: Молитва

Петар Кочић

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим. Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!
Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашавају се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протрне и премрзне.
О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

Момчило Попадић: Моје драге утопљенице

Момчило Попадић

Њишу се на дну трулих шкуна
незаборавне, хладне, витке
у друштву сипа и арбуна
моје невјесте, моје житке

безграничне љубави. Ту на
травама морским, усред питке
самотности, испод лагуна,
ту близу, на домаку плитке

свакодневне воде; ту чаме,
ту се стрпљењу дугом уче
у морској, хладној, злој паланци:

и увијек, увијек мисле на ме.
Плима их амо-тамо вуче
у дугој, мокрој успаванци.

Вељко Милићевић: Божићна прича

Вељко Милићевић

Јесте ли кадгод осетили на дну срца мноштво ситних, безначајних, несвесних ствари за које нисте знали да тињају у вама? Или сте, можда, били изненађени неким болом коме нисте знали, или сте упорно одбијали да сазнате и признате разлоге и поводе – бол који је на махове љут да бисте јаукнули, и горак и једак као отров који је, без вашег знања, нагризао оно што ви зовете вољом, и исцрвоточио оно, што сте ви сматрали својим плановима? То је неки чудни талог који се у човеку купи и слеже несвесно дању и ноћу. То је неки чудни сплет који као оне морске траве зауставља у месту најјачи брод, и доводи у очајање сигурну руку крманоша. То је нека невидљива паучина која испреплете све илузије. На сваком срцу седи и преде своје мреже око њега паук Сумње, једине позитивне од свих илузија.

Никола Вујчић: Потпаљивање ватре

Никола Вујчић

Док потпирујем ватру, дим уједа за очи,
(Тамо диме, љути диме, тамо су ти врата!)
гранчице се грче, мада су већ суве и осећају
пепео у себи. 

Сад ће, недостаје само неколико речи, да плану,

док их гуркам ка искрама које поскакују

по танкој смежураној кори.

Ватро, ватро, ватрице, пробуди се!

Гори, ватро, гори горцем!

Скривена дубоко, изађи као звер,

својим меким, врућим шапама

пропни се и погледај около.

Распири своју снагу,

да иза тебе не остане ниједан угарак

већ само пепео,

само меки пепео

и понеки, ситни, жеравак

као очи које ме знатижељно гледају.

Загреј ми руке

док те додирујем чађаву.

Ватро, ватро, ватрице,

изађи у пламену врућем!

Ако нећеш, ватро, ватрице,

ево, у овој кутијици,

спава огромна ватра,

палидрвца жељна буктиње,

моле ме да их пробудим.

Владан Десница: Механика бола

Прелазим дланом по старим бразготинама, и гле: више не боле. Излажем их сунцу, носнице удишу свјетлост и трепке жмире од јаса — просјак што у љетње подне под маслином смирено жваће укупљене корице хљеба. Све је већ тако далеко да у дну сјећања једва још тиња. Све је већ тако далеко и мртво да више није ни добро ни лоше.
Прелазим дланом по старим бразготинама, и слутим глас из дубине: заиста, све је тишина.
Све сам од живота узео и све му од себе дао. Пред његовим се лицем нисам претварао. Дао сам му своје заносе и своје падове, своја прегнућа и своја клонућа, напоре напетих жила и снове презнојених узглавља. Све је било моје: и радост и бол, опсјена и разочарање. Познајем глад дјетета, и тугу блудне ситости, цик лудог срца у јутра крвава и повијање душе у мутне сутоне. Кад одем, отићи ћу го и празних руку, с дубоким умором у дну удова и помирен са пролазношћу.