ИНТЕРВЈУ: БУДИМИР ДУБАК, ПЈЕСНИК, ПРОЗАИСТА,
ДРАМСКИ ПИСАЦ, ЕСЕЈИСТА...  |
| Будимир Дубак и проф. др Драган Станић (Иван Негришорац), предсједник Матице српске |
Кроз цијелу историју свијет се дијели на следбенике Бога и његовог пораженог супарника. Тако је и савремени човјек изложен искушењима, којим га мами лукави. Особито се то радикално манифестује у посткомунистичким државама, гдје су генерације индоктриниране борбеним атеизмом. Ратом, који су њихови идеолошки преци повели против Бога.
Раговарао: Ђорђе Брујић
Будимир Дубак је рођен у Андријевици 25. фебруара 1952. године. Објавио је више од тридесет дјела: поезије, приповједака, романа, драма и есеја.
Раговарао: Ђорђе Брујић
Будимир Дубак је рођен у Андријевици 25. фебруара 1952. године. Објавио је више од тридесет дјела: поезије, приповједака, романа, драма и есеја.
Добитник је награда: Марко Миљанов, Лаза Костић, Петар Кочић, Кондир Косовке девојке, Универзитетска ријеч, Печат Херцега Шћепана, Видовданска повеља, Светосавско благодарје – награда Удружења књижевника Србије, Миодраг Ћупић, Бранко Радичевић, Појушћије писмена (Распјеване ријечи) – награда истоименог међународног фестивала поезије у Москви, Макаријево слово – награда за животно дјело Удружења књижевника Црне Горе, Вишњићева награда, међународна награда Витез слова словенског, Бескрајни плави круг Матице српске.
Дјела су му преведена на више свјетских језика. Члан је Удружења књижевника Црне Горе, Удружења књижевника Србије, редовни члан Матице српске и члан Словенске академије књижевности и умјетности.
Живи у Подгорици. Поштовани господине Дубак, можда је најбоље да у интервју за овај први број Српских народних новина кренемо од великог признања за Ваш књижевни рад. Недавно Вам је Матица српска из Новог Сада додијелила престижну награду „Бескрајни плави круг” за роман „Љетопис проклетога цара Дукљана”, чији издавачи су Српска књижевна задруга из Београда и Књижевна задруга СНВ из Подгорице. Како сте примили ту вијест?
Прво, желим срећан и успјешан наставак излажења угледног и читаног листа Српске новине, сада допуњеног имена придјевом „народне“. Имам задовољство да разговарам с Вама, поводом признања „Бескрајни плави круг”, за најбољи роман године на српском језику 2023/2024, које додјељује Матица српска. Задовољство је утолико веће што су мој роман „Љетопис проклетога цара Дукљана” објавиле издавачке куће Српска књижевна задруга из Београда и Књижевна задруга СНВ из Подгорице. Награда је установљена у спомен на славног Милоша Црњанског у нашој најзначајнијој институцији културе, која нас окупља већ два вијека. Жири у образложењу за Ваш роман каже да је утемељен на премисама поетике Милоша Црњанског. Матица српска је велика кошница, која већ 200 година окупља пчеле радилице српске културе. Његош је био њен први члан из Црне Горе. С разлогом је Матица установила награду за роман, у спомен на највећег српског прозног писца Милоша Црњанског. Аутор „Сеоба” је пјесник усуда српског народа, чије трајање је у знаку сеоба. И сам је имао то трагично искуство. Али, „Бескрајни плави круг” обасјава звијезда водиља, попут оне звијезде што је мудраце са истока довела до витлејемске пећине, гдје је рођен Богомладенац, чија свјетлост обасјава цијели свијет.
Образложење угледног жирија, којим се моје дјело сагледава у контексту поетике Милоша Црњанског, чини ми велику част.
Дјела су му преведена на више свјетских језика. Члан је Удружења књижевника Црне Горе, Удружења књижевника Србије, редовни члан Матице српске и члан Словенске академије књижевности и умјетности.
Живи у Подгорици. Поштовани господине Дубак, можда је најбоље да у интервју за овај први број Српских народних новина кренемо од великог признања за Ваш књижевни рад. Недавно Вам је Матица српска из Новог Сада додијелила престижну награду „Бескрајни плави круг” за роман „Љетопис проклетога цара Дукљана”, чији издавачи су Српска књижевна задруга из Београда и Књижевна задруга СНВ из Подгорице. Како сте примили ту вијест?
Прво, желим срећан и успјешан наставак излажења угледног и читаног листа Српске новине, сада допуњеног имена придјевом „народне“. Имам задовољство да разговарам с Вама, поводом признања „Бескрајни плави круг”, за најбољи роман године на српском језику 2023/2024, које додјељује Матица српска. Задовољство је утолико веће што су мој роман „Љетопис проклетога цара Дукљана” објавиле издавачке куће Српска књижевна задруга из Београда и Књижевна задруга СНВ из Подгорице. Награда је установљена у спомен на славног Милоша Црњанског у нашој најзначајнијој институцији културе, која нас окупља већ два вијека. Жири у образложењу за Ваш роман каже да је утемељен на премисама поетике Милоша Црњанског. Матица српска је велика кошница, која већ 200 година окупља пчеле радилице српске културе. Његош је био њен први члан из Црне Горе. С разлогом је Матица установила награду за роман, у спомен на највећег српског прозног писца Милоша Црњанског. Аутор „Сеоба” је пјесник усуда српског народа, чије трајање је у знаку сеоба. И сам је имао то трагично искуство. Али, „Бескрајни плави круг” обасјава звијезда водиља, попут оне звијезде што је мудраце са истока довела до витлејемске пећине, гдје је рођен Богомладенац, чија свјетлост обасјава цијели свијет.
Образложење угледног жирија, којим се моје дјело сагледава у контексту поетике Милоша Црњанског, чини ми велику част.
Кроз награду се, дакле, преплићу имена и духовност два српска великана – Црњанског и Његоша. Бескрајни плави круг Милоша Црњанског (Има сеоба. Смрти нема!) и небеска Његошева пјесничка луча јављају се и у Вашем роману.
Приликом примања награде из руку предсједника Матице српске, проф. др Драгана Станића, алијас Ивана Негришорца, изванредног писца и пријатеља, одржао сам пригодну бесједу, посвећену дубинским везама Његоша, највећег српског пјесника, и Црњанског, највећег прозног писца. Већ 1920. године Црњански пише пјесму „Његош у Венецији”, а пет година касније, поводом преноса Његошевих посмртних остатака у обновљену капелу, на Језерски врх, у Српском књижевном гласнику објављује два есеја о Његошевом посмртном страдању, које почиње рушењем његове капеле 1916. године, од стране аустроугарске војске, која је „увек заударала гробарски”. У есеју „Његошев гроб” за „Горски вијенац” каже да је то пјесма „која би и када би сав наш народ изумро јасно и горостасно сачувала његов лик, међу народима за сва времена”. Зачуђујућа је блискост Црњанског с Његошем тек у великом роману „Сеобе”, гдје кулминира њихова сличност у поимању смрти. Његош у завршној строфи „Луче микрокозма” слави Христа, као побједиоца смрти. Црњански роман „Друга књига сеоба” завршава реченицом: „Смрти нема!” То су оне „досад непосматране” везе, како каже Црњански, образлажући суматраизам, између ова два горостаса српске и свјетске књижевности.
Недуго прије ове награде уручено Вам је и угледно признање „Витез слова словенског”? Сложићете се, постоје везе које спајају ове двије награде. Да ли је ријеч о метафизичкој вертикали или препознавању универзалности у Вашим дјелима?
 |
| Будимир Дубак, бесједа у Беранама |
Јављено ми је да сам добио награду кад сам био на одмору, у мом селу Божићу, код Андријевице. У њему још живи словенска метафизика. Награда је установљена прије неколико година и има међународни карактер, тачније, свесловенски. Кад вас колеге писци удостоје титуле витеза слова словенског прво се запитате да ли сте заслужили ту част. Само име награде садржи више значења. Витешко држање на великом попришту, каква је књижевност, неодвојиво је од моралних начела, која по сваку цијену ваља слиједити у животу. Затим, ту је Слово, као ријеч, која је била на почетку и којој неће бити краја. И најзад, одредница словенски, по мом разумијевању, не упућује на неки књижевни панславизам, колико има у виду дубоку оданост Богу Логосу. То је суштинска веза између Мирослављевог јеванђеља, Октоиха, Његоша и Црњанског. То је „Бескрајни, плави круг”, коме, надам се, припада и моје скромно дјело.
Проклети цар Дукљан и стална борба против њега, као симбола зла и тамних простора, један је основних мотива у Вашем стваралаштву. Кроз Вашу књижевност, међутим, он не постаје само наш национални, већ и много шире – интернационални мотив?
У раном дјетињству сам, пролазећи преко Везировог моста на Морачи са својом бабом Томном, од ње први пут чуо причу о страшном Дукљану, којега је оковао Свети Илија. Он покушава да прегризе вериге и изрони из водене јаме. Осјетио сам језу од тог чудовишта. Касније сам се, улазећи у свијет литературе, занимао за поријекло ове легенде, коју је, у неколико верзија, записао Вук Караџић. Потом и Веселин Чајкановић, Илија Јелић и други. Међутим, „ђавољи цар” Дукљан је и историјска личност. Ријеч је о римском цару Диоклецијану (око 243 – после 313), који је рођен у Доклеи (Дукљи) и запамћен је као највећи гонитељ хришћана у историји. Његово име је словенизовано и народ га је назвао Дукљаном. Чудесна је то дубина колективног памћења зла. Временом је Дукљан постао моја опсесивна тема, у поезији и есејистици. Али сам осјећао да те књижевне форме, по природи ствари, нису кадре да обухвате тако широку и комплексну тему. Отуда сам се непрекидно носио мишљу да напишем роман о проклетом цару Дукљану. После више година рада то ми је пошло за руком. Непосредан подстицај за писање романа дало ми је наше вријеме, у коме смо се као народ поново суочили с Дукљаном, који се ослободио из морачког вира и кренуо у нови прогон хришћана и Цркве Христове у Црној Гори.
Да, то демонско биће има сваки народ. Дукљан је персонификација универзалног и свевременог зла.
Савремени човјек и свијет су суочени с бројним искушењима. Како их види књижевник који се бави вјечним темама?
Коријен зла је човјеков пад, услед кршења Божје забране кушања плода са дрвета познања. Изгон из раја отворио је наш пут у пакао. Његош је у „Лучи” свргао на земљу побуњеног анђела сатану, који је хтио да дијели владу са Творцем. Кроз цијелу историју свијет се дијели на следбенике Бога и његовог пораженог супарника. Тако је и савремени човјек изложен искушењима, којим га мами лукави. Особито се то радикално манифестује у посткомунистичким државама, гдје су генерације индоктриниране борбеним атеизмом. Ратом, који су њихови идеолошки преци повели против Бога. Тачније, против Христове Цркве на земљи. То смо драстично искусили у Црној Гори.
Све нам указује на то да Ваше књиге нису мирење са злом и мраком, те да, напротив, оне представљају трагање за свјетлошћу?
Сваки човјек треба да тежи да постане биће свјетлости. Али, нажалост, цијела људска историја свједочи о разорној моћи деструктивних, ђавољих сила, које представљају сатанине легионе на земљи. Они се боре за царство таме. О томе свједочи цијело дјело Ловћенског Тајновидца Његоша. Прије свега „Луча микрокозма”, гдје каже: „Каинови безбројни потомци / злом свакијем земљу испунише... ” Разумије се, позвање је писца, не само да се не мири са злом и мраком, већ да буде Божји сарадник у вјечитој борби свјетлости против мрака и добра против зла. Вјерујем да све моје књиге о томе свједоче.
У свијету у којем живимо говори се о кризи књиге и кризи читања. Библиотеке се описују као традиционални, можда и помало превазиђени, депои, који ће нестати, а њихово мјесто заузети алгоритамске таблице дигиталних штива. Како као писац и уредник гледате на ова предвиђања?
Откад постоји цивилизација Слова и словесности говори се о кризи књиге. Постојали су оправдани и конкретни разлози за бригу о опстанку писане ријечи, нарочито после паљења Александријске библиотеке, кад је у пламену нестало готово цијело записано памћење старог свијета. Али, и српски народ има не мање трагично искуство с рукописима и штампаним књигама, од турског земана, преко нацистичког бомбардовања Народне библиотеке у Београду, до наших идеолошких залуђеника, који су палили манастирске и црквене библиотеке. То је истинска криза књиге и нема начина да се превазиђе та цивилизацијска амнезија. Међутим, та катастрофичка визија која предвиђа нестанак библиотека, дакле књиге као бића с душом, застрашујућа је слика обездушеног свијета, у коју ја одбијам да повјерујем. Јер, био би то, у ствари, не само свијет без Бога, већ и без човјека.
Питање које се у савременом, такозваном грађанском, друштву често поставља могло би да гласи – литература и ангажованост. Колико ове двије категорије условљавају једна другу?
Нарочито у тоталитарним и ауторитарним режимима писци су на великим искушењима. Остати слободан, или постати покорни слуга режима био је избор, који су одређивале и одређују темељне људске категорије: части и бешчашћа; јунаштва и кукавичлука. Ово прво је подразумијевало жртву; друго је обезбјеђивало недостојну сигурност поданика. Готово без изузетка, писци који су имали одважности да се супротставе ауторитету власти остварили су значајна дјела, док су ови други остали на маргини књижевности.
Нестанком актуелности политике којој су служили падају у заслужени заборав и њихова дјела. Морално је проблематичан и животни став оних писаца који су, зарад личног комфора, остајали глуви и слијепи за судбину свог народа. Дакле, литература и ангажованост су у дубоком сагласју.
Из тога произлази и логичан наставак – књижевност и нација... Може ли културни круг једног народа да остане у свом смисленом облику ако у њега није уткана књижевност, без обзира на све изазове савременог доба?
У праву сте. Однос књижевности и народа (нација датира тек од XIX вијека, а неке настају и у XXI) коме писац припада суштинска је релација, која се заснива на односу према сопственом идентитету. То подразумијева дубоку свијест о припадности свему ономе што чини један народ народом. Прије свега мислим на језик, цркву, историју и традицију у најширем значењу тог појма. На нашим просторима је српски народ, од пада Рашке и Зете, био изложен невољној промјени идентитета. Прво вјерског, што је моћан фактор асимилације, која је најзад имала за резултат стварање другог националног идентитета. Занимљиво је да су комунисти, чији програм се темељи на борби против Српства и Светосавља, искључили вјерски фактор (будући да су атеисти) из механизма асимилације српског народа, нарочито у Црној Гори, тако што су га својеврсном репресијом превели у категорију октроисане, нове нације. О томе најбоље свједочи неумољива статистика. На попису у Црној Гори 1909. године изјаснило се 95% становништва као Срби. Није било ниједног националног Црногорца. Непуне четири деценије, 1948. г. на попису, који се није ни догодио, наводно се изјаснило 1,78% становништва Црне Горе као Срби. Каква цинична прецизност! Мене тај загонетни нестанак српског народа у Црној Гори подсјећа на ријеку понорницу, која престаје да тече на површини и наставља подземни, невидљиви ток. Тај репресивни процес је кулминирао уношењем у Устав непостојећег језика као службеног. На том „језику” ништа није написано, па су комунистички реформатори прибјегли отимању српске књижевности, што је учињено и са Његошем, упркос његовом јасном одређењу да српски пише и збори. Жртве тог насиља су и остали писци из Црне Горе. Ту заиста људско запире спознање!
Живи ли духовна супстанца још у овим брдима?
Духовна супстанца српског народа је неуништива. О томе свједочи цијела наша витешка и мученичка историја. Стуб те духовности је Црква, чија глава је Исус Христос!
Свети Сава, чију 850. годину од рођења смо почели да прослављамо, извезао је српски брод на Христов безобални океан домостроја спасења. У тој Савиној барци преживјели смо и преживљавамо буре и олује, али она је непотопива, јер Господ њоме крмани. То је небески брод, који плови и над овим горама, гдје се збјеже народ који се не шће у ланце везати.
Чудесне литије посвједочиле су да је то утамничење српског народа било привремени и привидно. Символички и сликовито то показује фотографија хапшења владике будимљанско-никшићког Јоаникија, у Никшићу, на дан Светог Василија Острошког, 12. маја 2020. године.
Четири године потом, митрополит црногорско-приморски Јоаникије у Херцег Новом бесједи о духовном значају литија у Црној Гори. Умјесто мог одговора на Ваше питање, послужићу се његовим погледом на та збивања. Митрополит каже: „Пробуди се нешто из дубина бића, из дубина памћења. Из костију наших предака је сукнуо пламен и обухватио цио народ”.
Да, то су наши преци, чији неки несрећни потомци врше њихову истрагу, како каже Иван Негришорац. На челу литија су се видјели митрополит Амфилохије, владике Јоаникије и Методије, са свештенством и монаштвом, али суштински су их предводили они који су невидљиви смртном оку. Опет ћу се позвати на ријечи митрополита Јоаникија. Он каже: „Имали смо осјећај да заиста Свети Сава и Свети Василије Острошки, и остали Свеци, и наши преци, предводе литије”. У томе је суштина неуништивости наше духовне супстанце. У томе је тајна трајања српског народа.
__________________________________________________
Суштина наше мисије
И за крај, не мање значајно питање – уредник сте издавачке дјелатности Српског националног савјета Црне Горе. Јавност се са тим издавачем упознала прије више од десет година. Можете ли нам приближити о каквој се издавачкој кући ради? Ви сигурно најбоље знате шта је у њој урађено и шта су планови за будућност?
Мисија Српског националног савјета Црне Горе била би незамислива без издавачке дјелатности. Уредници Књижевне задруге били су тако значајни писци, као што су прозаиста Миодраг Ћупић и пјесник Момир Војводић, који више нису међу нама. Прије неколико година ме телефоном позвао др Момчило Вуксановић, предсједник СНВ ЦГ, и питао да ли бих прихватио да будем уредник Књижевне задруге СНВ. Казао сам да би ми то била велика част. Тако је све почело.
Наша Књижевна задруга је до сада објавила око 500 наслова, на српском језику и ћирилицом. Штампали смо капитална издања, за која смо добили награде на Сајму књига у Београду (два пута), као и на сајмовима у Новом Саду, Подгорици, Андрићграду, Херцег Новом и другима. Готово да не постоји ниједна књижевна награда на српском говорном подручју коју нису добили наши аутори. Књижевна задруга СНВ сврстала се у круг значајних српских издавача. Био би потребан велики простор да набројимо нека од најзначајнијих имена савремене српске књижевности, чија дјела су објављена у нашој издавачкој кући. Разумије се, имамо амбициозне планове и за будућност. Али, њихова реализација зависи од финансијских могућности, које су увијек ограничене. Па ипак нас то неће обесхрабрити да наставимо с мисијом на пољу српске књижевности и културе, а на ползу свог народа српског.
Чудесне литије посвједочиле су да је то утамничење српског народа било привремени и привидно. Символички и сликовито то показује фотографија хапшења владике будимљанско-никшићког Јоаникија, у Никшићу, на дан Светог Василија Острошког, 12. маја 2020. године.
Четири године потом, митрополит црногорско-приморски Јоаникије у Херцег Новом бесједи о духовном значају литија у Црној Гори. Умјесто мог одговора на Ваше питање, послужићу се његовим погледом на та збивања. Митрополит каже: „Пробуди се нешто из дубина бића, из дубина памћења. Из костију наших предака је сукнуо пламен и обухватио цио народ”.
Да, то су наши преци, чији неки несрећни потомци врше њихову истрагу, како каже Иван Негришорац. На челу литија су се видјели митрополит Амфилохије, владике Јоаникије и Методије, са свештенством и монаштвом, али суштински су их предводили они који су невидљиви смртном оку. Опет ћу се позвати на ријечи митрополита Јоаникија. Он каже: „Имали смо осјећај да заиста Свети Сава и Свети Василије Острошки, и остали Свеци, и наши преци, предводе литије”. У томе је суштина неуништивости наше духовне супстанце. У томе је тајна трајања српског народа.
__________________________________________________
Суштина наше мисије
И за крај, не мање значајно питање – уредник сте издавачке дјелатности Српског националног савјета Црне Горе. Јавност се са тим издавачем упознала прије више од десет година. Можете ли нам приближити о каквој се издавачкој кући ради? Ви сигурно најбоље знате шта је у њој урађено и шта су планови за будућност?
Наша Књижевна задруга је до сада објавила око 500 наслова, на српском језику и ћирилицом. Штампали смо капитална издања, за која смо добили награде на Сајму књига у Београду (два пута), као и на сајмовима у Новом Саду, Подгорици, Андрићграду, Херцег Новом и другима. Готово да не постоји ниједна књижевна награда на српском говорном подручју коју нису добили наши аутори. Књижевна задруга СНВ сврстала се у круг значајних српских издавача. Био би потребан велики простор да набројимо нека од најзначајнијих имена савремене српске књижевности, чија дјела су објављена у нашој издавачкој кући. Разумије се, имамо амбициозне планове и за будућност. Али, њихова реализација зависи од финансијских могућности, које су увијек ограничене. Па ипак нас то неће обесхрабрити да наставимо с мисијом на пољу српске књижевности и културе, а на ползу свог народа српског.
Нема коментара:
Постави коментар