Лука Штековић: Гробље на Папуку

Лука Штековић

Напуштено

кад иструну последње крстаче

трава

папрат

шума густа

прекриће ово насеље

цело једно село

(Вујићи

Орозовићи

Стјепановићи

Глодићи

Ненадовићи)

након посвршаваних послова

слава

и свадби

рођења

и погреба

умреће још једном заједно

и ко ће жив знати

да је овде

некад било гробље

није ли исто рећи

ту је био живот

ту је било гробље

Джордже Бруич: Лунный свет (Литературные знакомства)

 

Срђан Орсић: Камо аз појду

Срђан Орсић

Ка чему ми стреми душа
Постојања што се гнуша?

Огрезао вас у блато
Сањајући орла, злато

Зар векови нису доста?
До тамо нам нема моста!

Накалемљен корен злобе
Створи мобе у деобе

Зуби тупи, снови крти:
Чему сеобе без смрти?

Нема звезде, нема циља
Само мрве изобиља

Позлаћени трачак здравља
Пут до слатког православља.

Соња Крстановић: Цвијет који није имао сјенке

Соња Крстановић

Некоћ давно – свијет је био огроман врт, пун мириса и боја над којим је сунце непрестано сјало, а киша је падала из бијелих, свиленкастих облака и својим драгуљним капима умивала и умивала све, да се нигдје није могао наћи ни трун нечистоће.
Усред врта растао је и цвјетао највећи и најљепши од свих цвјетова, чије су латице биле од чисте свјетлости па није имао сјенке, а име му је било Љубав.
У круници цвијета Љубави спавао је дјечак неуспоредиве љепоте и сисао његов слатки сок, од кога су му снови били тако слатки да је из њих капала неизрецива сладост у снове људи који су тада живјели, и у њиховим срцима таложио се мед љубави.
Кад би се пробудили, ријечи и осмијеси били су им слатки, слађи од најслађег воћа што је расло свуда по врту, на стаблима вјечно зеленим и пуним сочних плодова, јер тада још није било болести, старости и смрти.

Бранимир Кршић: Излазак из игре

Бранимир Кршић

Повлачим причу: истине и лажи,

напуштам ријечи у језичкој лутњи,
разлог за себе тражићу у ћутњи
што опрост иште, ал’ опрост и значи.

Што икад рекох – сад више не важи.
Искоријенићу усне обичаје
брбљања јер су од памети јачи
(тај звук што штети дуже но што траје).

Сабраћу крв и уклонити талог
од слова што се у жилама слего;
сам се са собом слити у дијалог,
наћи тишину пространих алеја…

Не напустити моћ говора, него
осмијехом рећи и ћутати њиме –
граматика је скуп празних идеја…
(Памтим тек слова за властито име!)

Вишња Косовић: У магли

(прича)

 

Вишња Косовић

Магла је стискала и око и груди. Видик је био толико сужен да су шине пруге изгледале као немарно повучене линије на пијеску. Клупа под станичном тополом једва се назирала. Свеједно, сви су знали да је она тамо, на клупи. Њој није сметала, ни мећава ни пљусак; па шта јој може ова пипава и досадна магла. Нико јој више није знао име, а сви који чешће путују возом, или који се мувају по станици, знали су неку причу о њој. Додуше, свако је имао своју верзију приче, али то никоме није сметало. Када би каснили возови, сви су имали тему за разговор, без устручавања.
„Неки животи судбински су везани за одређена мјеста. Она је, казивали су ми, рођена на оној клупи, када је умјесто тополе тамо била липа раскошне крошње. Мајка јој прекинула пут у неке далеке крајеве, јер је изненада добила трудове. Мајчин чежњиви поглед за возом који је одлазио удахнула је са првим плачом.

Дивна Зечевић: Пјесма отворена давно у Осијеку

Дивна Зечевић

Стол – с мјесечином на столњаку.
Остакљена соба у непомичном погледу

Ако само спустим трепавице – соба ће се раширити
Увећавање њезино ништа неће зауставити...

Треба зато на леђима лежати. Ако се окренем
звук ће ме властитог окрета заљуљати...

Преварену – сив ће ме столњак прекрити.

У тешку плочу обитељског стола 

црте свога лица с муком ћу отиснути.