Ђорђе Брујић: Две песме

(Светигора, Божић, 2012.)

Вјечита тама пјесничке слободе

(Mиодраг Трипковић, Крв пјесника, Дом омладине, Подгорица)

Шта може писац да уради пред запањујућом брзином времена, и откуд толико снаге у једном крвотоку, толико концизности и сведености, толико одлучности да се отргне и супротстави општем пропадању, деконструкцији. Живот литературе и живот литерате – неразлучиво двојство чија заједничка нит траје паралелно са временском вертикалом, добило је у данашњици специфичну архитектуру и функцију. Мистика књижевног стваралаштва, сагледана кроз оптику тајновитог ритуала у тренутку док дјело настаје, као и укупан слијед материјалних и психолошких елемената који доводе до коначног продукта, толико су прожеле ововремену литературу да је (а има ли уопште и потребе) у обиљу и слободи документаризма готово немогуће препознати фикцију.

Ђорђе Нешић: Прозор кроз који Дунав тече

Једном, ако се размрсе нити 

и пораз престане да пече,
кад мине све, да ми је бити
прозор кроз који Дунав тече.

Па да кроз мене поглед оде,
у зору када сунце гране,
преко широке плаве воде
до тополикā с бачке стране.

А увече, када се згусну,
на мени капи бивше паре
да ми, пре но што мирно усну,
дечји прсти цртају шаре.

Да ми је бити, бар једно вече,
прозор кроз који Дунав тече.

Нове стопе или књига о нама

(Ранко Јововић, Доба дивљања, Апостроф – Алеф, Београд – Подгорица)

Шта је то дивље у Јововићевој књизи “Доба дивљања”? То сигурно није фотографија дечака на корицама, безбрижно осмехнутог, жртве једног времена (сви смо ми, ваљда, жртве различитих времена или можда једног те истог, које никако да прође), времена у којем се неизбежно страдало и које је више него очигледно оставило последице, чије се ране тешко лече до краја живота.
Дивље је, дакле, оно време, ово време, једна идеологија или идеологије, људи – немилосрдни и неумољиви, дивља је поезија настала из таквог прометања и неумитност да песник/књижевник буде ангажван, да буде филозоф свог доба и свог народа.

Пјесма није нестала

Пише: Дара Секулић

Сретнем се понекад с људима који се том сусрету једнако обрадују, сјете се да су били дјеца и да су писали пјесме.
Прије неколико година припала ми је част да у порти Манастира Гомионица примим награду "ево перо" ("на ме перо, нигде крило цело..." Душко Трифуновић). Том приликом пришла ми је да ми честита и једна лијепа и у односу на ме, још млада жена. Пружила ми је и перо, можда гушчје, јер поклоњено је као симбол, а њиме се донедавно заиста и писало.

Јединствен књижевни вијенац

(Новица Ђурић, Светлост и сенке под Ловћеном, УКЦГ, Подгорица)

Новом књигом записа и репортажа, насловљеном "Сенке и светлост под Ловћеном", Новица М. Ђурић прекорачио је ону вјечну жанровску, а прије свега стилску границу која се успоставља између два дискурса, двије различите форме – књижевног и новинарског израза. Дакле, до сада непревладана дилема – да ли је репортажа новинарски или књижевни жанр, кроз текстове Новице Ђурића добила је нови, сасвим конкретни обрис, простор у којем је остало мало мјеста за дилеме.

Нечитач

О поезији Бећира Вуковића

Шта послије великих ријечи, ауторитативних судова, раскринканих општих димензија, човјек још може рећи о једном дјелу а да то не буду тек опиљци неисказаног, при том да буде и сувисло, и непатетично, и неимпресионистично?
Ако се говори о поезији, ситуација се додатно компликује, јер како извести говор, ако још уз то желимо да намјерно избјегнемо структурално, формалну разградњу и пребројавање, а да он не буде миметичан и херметичан, у крајњем уопштен и непропустљив.