Да бих проговорио истину

(Уломци из импресионистичког писма о литератури Јанка Јелића)

Јанко Јелић, књижевник

Једно око гледа у мене, друго у Јанка Јелића. Не, не, никога није било. Сами смо сједјели у једној нишићкој полукафани и нешто муцали о поезији. Знате да је само до мене како ћу гледати на причу.
А кад Вам говорим о Јелићу, онда знајте да ту има меса – бубња из жилица крв причања – све је од очију црвено и физиолошки неуједначено, и све подложно брзим, изненадним промјенама. Све је по природи неизвјесно, тако да на махове изгледа хотимично, без неког заданог реда и правила.

А године јасеновачке, доњоградинске, и нису више тако давне

Пише: Милош Кордић

Стојимо ми и ћутимо на тлу Градине: свако ћути своју тишину. И лист тополе, бог зна кад на десној обали ушћа ријеке Уне у ријеку Саву засађене или самоникле, такође ћути – нема јој од банијских, посавских или козарских страна ниједног од њених рођених вјетрова па да јој дахне у њега (у лист), да га додирне па да затрепери 

Прољећа су априлска, неколиких давних шездесетих, седамдесетих година 20. вијека. По српски, јеврејски и ромски народ бивших српских и југословенских простора најстрашнијег од свих вјекова.
Прољећа су јасеновачка, доњоградинска… Прољећа су сјећајна и болна на фабрику смрти, на геноцид – на логор Јасеновац. Концентрациони логор усташке фашистичке Независне Државе Хрватске и остале логоре и стратишта који су били у његовом саставу.
Прољећа су сјећајна и болна на најстрашнији логор Другог свјетског рата на тлу Европе. Логор истребљења за Србе, Роме и Јевреје, и Хрвате и Муслимане који нису подржавали хрватску усташку власт.

Глинска сриједа

 Књигу у ПДФ формату можете преузети овдје.

Непомирљиво против неистина

ПРОФ. ДР ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ (1935–2024)

 

Пише: академик Слободан Реметић

Ко то каже да нема судбине, судбинске животне симболике и да рука Његова не одређује путеве и кораке свих смртника на ово­ме свету? Пре равно четири деценије, овде, у Новом Сау, у граду своје младо­сти, завршни испит из струке бранио сам пред именима: Павле Ивић, Митар Пешикан, Александар Младеновић и Драгољуб Пе­т­ровић. Даће Свевишњи да Срби још који пут саставе такву коми­сију, као што је мени доделио задатак да се свима њима одужујем и на овакав начин. У историју се, ево, пресели и најмлађи члан те велике четворке, а сирак што пред вама у овом часу стоји, пита се коме да позвони, ко ће га одсад телефоном позвати да се прозбори која из струке и све мучније свакодневице.

Неке просторне димензије у поезије Ђорђа Брујића

Простор у збирци поезије „Свећа и слово“ (у издаваштву Књижевне задруге Српског народног вијећа) Ђорђа Брујића је подлога за увезивање елемената природе са елементима културе, имајући у виду да се у природи ишчитавају управо историјски процеси, као и да се активирање културног сјећања посредује дјеловањем просторних одредница из природе.
Наиме, иако нам Брујић, с једне стране, простор даје као географски неодређено мјесто, а с друге именује локалитет, простор је често сакрализован или на други начин онеобичен чиме добија посебну димензију у његовој збирци поезије. У самом садржају збирке уочавамо да је пјесникова везаност за просторне димензије и његова специфичност.
Чињеница да се у већини наслова пјесама налазе просторне одреднице, даје нам могућност да ову збирку окарактеришемо као особен пјеснички простор. Треба напоменути да у насловима неких пјесама збирке помињу топоними Ловћен, Комоговина, Голиња. Податак да се у топонимима смјештају различити простори, које аутор веже за сакралне и историјске димензије постојања (рука Светог Теодора, капетан Станојевић), указује на начин на који можемо приступити тумачењу и свих осталих назива мјеста на која можемо наићи читајући ову збирку, односно кроз призму историје и културе народа који су у мјестима обухваћеним збирком постојали.

Дуње из копривничког кофера

(Биљешка уз пјесме Милене Северовић)

Много је градова између Копривнице и Старе Пазове – Загреб, Београд, Манасија, Праг, Франкфурт, Сарајево, Јасеновац... Све један до другога, од Билогоре и Калника до Срема, а никада један другоме даљи. У њима су, ваљда, и сви наши животи, они вансадашњи, некдањи, они чије сјенке још можемо да разаберемо и да их запишемо, као што записујемо слике, од којих се послије прави ситно иње које кроз пјесме удишемо, споро, неспремни на опоре мразне иглице чији нас вршци стиховима из ноћи у ноћ помјерају, хладни, нас саме између двије ријечи.
Можда је ово само први утисак, онај који најчешће зна да обмане, након читање нове књиге Милене Северевић „Даринкина дуња“. Када сам прочитао наслов, наприје помислих, потпуно несвјесно, интуитивно, на Дару Секулић. Нису, ваљда, толике сличности међу њима двјема, међу њиховим животима... Затим сам схватио да наслов није у вези са Даром Секулић, али јесте остало, јесу животи, и јесте поезија... Једна с Кордуна, испод Петрове горе, друга испод Калника, а као да имају подударне биографије... Наравно, свака у свом добу и по другом допуштењу.

Петар Кочић: Молитва

Петар Кочић

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим. Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!
Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашавају се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протрне и премрзне.
О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!