Момир Војводић (18.2.1939. – 10.3.2014.)

 

Како прастар одолети смрти

Путем с ког су сви трагови стрти
Покољења мога, што пут гради,
Како прастар одолевам смрти,
А помреше млади виногради?

Моме срцу окле земље моћи,
Којој небо све тврдоше мрви
Црним сунцем обасјана ноћи
Над кулама изнемогле крви?

Пред здувама слабији од трста
И упорног одољена цвета,
Испод крста с небом на три прста
Становник сам још обадва света.
 
Вољом неба до гроба од прага
Кораци ми трај живота мере;
Заборавак изниче из трага
Брже рабљу без наде и вере.

Сенко, рано одбегла од мене,
Путем с ког су сви трагови стрти,
Питају ме мојих милих сене:
Како престар одолевам смрти?

Књижевно вече - Додјела награде "Стварања"

                                                                                                   

Књижевно вече приликом додјеле награде "Стварања"
Храм Христовог васкрсења, Подгорица, 6.фебруар 2014. године
Српска радио-телевизија Подгорица

Срби у Војној крајини

Бранили Европу оружјем, а свој идентитет – просветом и уметношћу

Иконостас из Великих Бастаја сигурно није био уникат, али је једини преживео систематско уништавање српских богомоља у НДХ, свесни комунистички немар и грађански рат деведестих

Сећање на сјај средњовековне Србије вековима је одржавала самосвест српског народа, без обзира на то ко је њиме тренутно владао и где се током тегобних сеоба налазио. Угњетачи су зато непрестано покушавали да исеку жиле дубоког корења из кога су Срби црпели снагу из славне прошлости да би преживели мрачну садашњост.

Милан Мирић: Сјећање на рат

Подно Жупић брда, стрмо се уздизала ливада. Горе. Према кестеновом шумарку и виноградима. На њој којих четири, пет метара, даље од цесте осовљена врата.
Нова храстова врата. С ону страну зажутио маслачак. (Ја сам то звао, моје сунце)
Е, тада бих ја силазио с цесте и пролазио кроз та врата, на прву борбену линију.
(Зашто сам то чинио, ни сам не знам)
Временом туда је пролазила моја стазица...
Једног дана, неко је врата скинуо и ја се нисам могао вратити кући.

Симо Мраовић: Пјесме

* * *

Mислио сам.

Ту бих могао бити човјек.

Али све се почело распадати.

Шалица за испијање каве.

Пала је на под и проговорила.

Сједни и одмори се.

Несрећа ти нуди примирје.

Милош Кордић: /Не носите са собом.../

Не носите са собом оно што је кварљиво,

што се брзо суши, што се под ударима

вјетра распада и радом кише у смрт

претвара. не пакујте цвијет липе, коже

штављене а да их сунце није добро

прозукло, врбове свирале, јастребова

гнијезда, дјечије гробове, сијено из

корлата, сирење из византијских рујица;

брашно мишевима не узимајте, виљушке,

ножеве, жгањчене лонце, поклопце,

сврдла, бургије, куке, браве, ништа

не носите. оставите изворе који су вас

гријали, јасен изнад врта, пијетла

са стакленим оком, громове из ведрог

неба, вјетар морњак, заглавке за

воловска кола, сукнене приглавке,

уснов, шаренице, таре, позимаче,

ватраље, напукла огледала, бране

и уставе, млинско камење, жрвањ,

хљеб ражени не носите, јер, све ћете

то поново морати и на неком другом

мјесту да оставите. рекао је арсеније

и кренуо, гором, водом, од уста до уста.

Дневник заблуда: Мицић и зенитизам

Средиште уметничких догађања у Београду двадесетих година 20. века био је интелектуални круг уметника који су се окупили око часописа "Зенит". Зенитисти су имали одлучујући утицај на формирање модернизма у Србији. Оснивач и идеолог покрета и часописа "Зенит" био је Љубомир Мицић, песник, критичар и полемичар, стуб и предводник југословенске авангарде. Први број "Зенита" објављен је у Загребу 1921., а редакција је већ 1923. због оштрих реакција у јавности била присиљена да се пресели у Београд. Мицић је био контроверзна личност. Бескрупулозни полемичар, са ставовима који су довели до нарушавања односа са Милошем Црњанским, Растком Петровићем, Душаном Матићем, Станиславом Винавером, Бошком Токином.