Иван В. Лалић: Опело за седам стотина из цркве у Глини

1

Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се. Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица. Не могу да их отерам
Из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.

Стеван Раичковић: За споменик у Пркосу

 

Не дигосмо ни камен усред рата
А сви смо пали од руку џелата.

Били смо некад људи, деца, жене,
А сада нисмо ни прах, нити сене.
 
И нико од нас ником неће доћи
У неповратној ми лежимо ноћи.
 
Појавимо се каткад у Пркосу
Претворени у траву или росу.

У селу Пркосу, крај Карловца, усташе су 21. децембра 1941. године извршиле покољ српског становништва. Тог дана је од 608 житеља овог села отерано у смрт 470.

И сву ноћ, и у зору

Грме воде, невјесто моја
махнитају док држим
весло у руци
А ти си далеко од мора
невјесто моја грешна
ноћ је под маслином - тотемом
и не доноси мир
ни вјетар
ни сјеверна звијезда
Грме воде
клобучају као крв
и бацам се у њих
као на твоја бедра
не бих ли опет чуо
јеку бубњева
не бих ли опет чуо
топот азијске хорде
и твој врисак
негдје из дима и ватре

Гаро Јовановић

Село Крњак, Кордун

 

Иван се звао кочијаш.
Коњи су били прописно бијени.
Заборавио сам њихова имена.
У трку су вршили нужду и вукли нас
од Карловца, преко Војнића,
до Крњака. Путеви су били лоши,
кола се тресла, точкови тврдо газе.
Имао сам година 7. Па осам.
Мислио сам: долазим да останем.
Сваки је догађај био – заувек.
Две куће поред пута, чика Јаша
(Мркаљ) у плетеној наслоњачи
седи са двоцевком преко колена.
Страх ми продире у кости: кад ће да опали?
Увече горе жишци и лампе,
код баке долазе сељаци и траже
мало гаса и соли. Она им даје.
Не разумем сиромаштво али ми оно
убија вољу и буди лоше слутње.
Сутра увече иста слика.
Прексутра: Иван упреже коње,
један је шарен, други вран.
Од брда до брда са ливаде у гај,
преко потока – вода прска!
Откривам како поврће расте
и тражим по шуми гнезда.
Мама помиње змије. Мене прашина брине.
Хтео бих да останем: ја сам за летовање
као створен.

Миодраг Павловић

Између хљеба и језика изабрали су језик

 

"Дани патријарха Варнаве" које организује СКЦ „Патријарх Варнава“  настављени су у сали СО Пљевља промоцијом Зборником радова „Насиље над српским језиком“ у издању Српског народног вијећа.

Гојко Николиш: Коријен, стабло, паветина (фрагмент)

Доживотни сам заточеник свог завичаја. Не дам се, копрцам се, отимам се, али узалуд; што више то покушавам, све то јаче притеже ме његово земљиште и притискује поднебље. Људи његови сапели су ме букагијама и стежу ме омчом око врата. Људи мог завичаја: бојџије, ратници, кукавељи, бунтовници, силеџије, поданици, мудраци, субенасти, мјесечари, муњени, пасјоглави, чудаци, самотници, врачари, скитнице, пјандуре, просјаци, газде, расипници, појелци, вурдупине, изјелице, живичари, буваћи, тесари, млинари, рукотворци, изумници, самоуци, мудраци, мудријаши, свеци, курвиши, шоце, колоне мртвих са Талије, Дрине и Галиције, поворке одведених и палих, гомиле покланих на прагу, наживо спаљене старице што су горјеле као повјесма кудјеље ... Завичај ми не да ни живјети у миру, нити умријети. Од мене тражи да се искупим из ропства, а ја немам толиког блага. Немам снаге ни да га опишем. Једва сам кадар да га, онако успут, поменем. И тако, дуг ће остати за сва времена неотплаћен.

Дубравка Угрешић: Народ воли гадове

"Народ воли гадове. Зато их и бира за своје представнике. Гадови су ту да би се обичан бирач при погледу на њих сам осјећао бољим. За тај диван осјећај спреман је да носи гада на леђима, као самог врага у народним причама. Народ не воли одликаше, штребере. С њима се осјећа мањи и инфериорнији. Недавно сам читала интервју с једним великим и познатим издавачем који ускоро одлази у пензију, и своју каријеру завршава с горком спознајом да већина људи заправо воли лоше књиге. И против тога се баш ништа не може. Тако је, ваљда, и с политичарима. Народ воли и бира оне лоше. И то је љепота демократије. Нико не може рећи да су се гадови наметнули народу. Не, народ их је изабрао. Народ има право да их збаци с власти. Али, гле парадокса, не збацује их. Поставите себи једноставно питање: Како то да најпопуларније поп-звијезде (и у Хрватској и у Србији) тако катастрофално лоше пјевају? Посљедње пресуде Хашког трибунала, посебно ослобађање Готовине и Маркача, изненађујуће су и за оне којима је право професија, али и за обичне људе. Мене мање забрињава то што су ослобођени, а више то што су такви људи апсолутни национални хероји, што је силан новац потрошен на њихову одбрану, што општине поклањају земљишта поред мора за градњу њихових вила, што људи бесплатно граде хацијенде за њих, како се не би патили по хотелима, што добијају бесплатне концесије на експлоатацију мора. Такве привилегије није имао ни Тито, а камоли било ко по рангу нижи од њега. Ако нема државе, зар нема ни културе? Како се друже култура и држава? Која је то врста везе и меценства? На чему се та веза заснива? На реципроцитету? Зашто бих ја вас као држава уопште требала финансирати? А шта ћете ви заузврат дати мени? Постоји, дакле, хиљаду питања. Да ли они који уништавају туђе споменике културе имају уопште право на своје? Да ли они који уништавају сопствене споменике културе имају уопште икакво право на културу? Да ли они који уништавају учеснике у култури имају право на ишта? ''