Онтолошко бескућништво

Песника Ђорђа Брујића препознајемо као једног од најзначајнијих представника савременог песништва у Црној Гори.
Рукопис нове песничке збирке наставља ону поетску линију која се креће у оглашавању нерешивог односа песничког субјекта и егзистенцијалног окружења коју је Брујић истакао још у својој књизи Упутствио за путовање, да би је наредним књигама Страх од шума и Кућа на леду потврдио кроз димензију онтолошког бескућништва.
Деликатно подручје преиспитивања и констатације очигледних стања слика тамних простора које су својим тамним рефлективним садржајима запосели сваки кутак – у Брујићевој песми трансформишу се у низове интроспективних слика такође тамног израза, чиме се појачава несигурна и неомеђена позиција бића у простору доминантних страхова.

Спој крвне групе и карактера

(Ђорђе Брујић, "Страх од шума", Народна књига, Београд)

Ишчитавањем књиге "Страх од шума", Ђорђе Брујић, књижевник и новинар, уводи нас својом поезијом у пету димензију, димензију свијести, у којој постоји ментални простор, менатално вријеме, ментална свјетлост, ментална енергија... Ова поезија је свијет његових снова, симбола, духовних праслика, мисаоних слика тренутног Брујићевог стања, свијести његове душе која сагледава истину и разумије стварност.

Брујићева "Улица за самоћу"

Подгорица, (Срна) - Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице објавила је нову књигу пјесама Ђорђа Брујића, под називом “Улица за самоћу”.
Пјесника Ђорђа Брујића препознајемо као једног од најзначајнијих представника савременог српског пјесништва у Црној Гори. Његова нова пјесничка књига наставља поетску линију која се креће од оглашавања нерјешивог односа пјесничког субјекта и егзистенцијалног окружења, коју је Брујић започео већ својим првим књигама „Нови пусти дани“ и „Упутство за путовање“, да би је наредним књигама „Страх од шума“ и „Кућа на леду“ потврдио као трајну димензију онтолошког бескућништва.

Брушена тјескоба

Ђорђе Брујић: Кућа на леду, Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица

На почетку своје четврте збирке пјесама, у два пјесничка круга, Ђорђе Брујић (Карловац, 1967; живи у Подгорици), показује да је језик океан могућности. Али, у њему није све хармонизовано, па има и неких дјелова који имају „своје смјерове”, који нијесу у служби племенитих намјера, коју језик, као цјелина, као прва асоцијација, подразумијева.
Прошлост, како је види Брујић, има доминантну улогу у нашим животима. Ми варирамо прошлост, ми сами смо варијација прошлости – живот је „једно те исто искуство”.

Не спавај док ја сањам, треба ми сведок

(Новица Ђурић, Јави ми да сам жив, Орфеус Нови Сад и КЗ СНВ Подгорица)

Када песник каже: Не спавај/док ја сањам,/треба ми сведок; или: Ноћ је/ и не да се преварити; па затим: Кишо, падај/олакшај небеса/кад човек не уме/ ти плачи; када каже: Земљо, оплоди/свако зрно/и не жури да повијеш/што се роди; или: Не терај злобу да пише/није сигурна рука/која у страху преноћи/а јутру се весели./Светлости, пред нама је тама/остави љутње, не ремети слова/и кад видиш што други не виде/стави тачку, онда морамо померати прстом полако, слово по слово, ред по ред, срицати да бисмо брже прочитали, и веровати да је песник искрен човек, ма колико то било наивно.
Јер он је створен да буде искушаватељ.

Самоћа за улицу, и остало

(Ђорђе Брујић, Улица за самоћу, Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2011)

Може ли бити ишта незахвалније од настојања да у говору о најновијој књизи пријатеља искажете своје запажање, а истовремено задржите витални тон непристрасности. Да у том настојању неопрезно не зађете на поље пакосног еуфемизма, у оној мјери истинитог колико би то било и потпуно прећуткивање ове књиге. Но, у том литерарно-критичарском науму није предвиђена још једна отежавајућа околност, а то је да говорите о књизи истинског пјесника, какав је, по мом слуху, Ђорђе Брујић. Па се у питању сопственог учешћа и виђења цијеле ствари умјесто чисте наративне лагодности у лице уноси и прилика да се његова ауторска чедност тиме донекле унапријед дискредитује. Да пријатељ говори о књизи пријатеља ваљда је одавно требало бити законом забрањено, макар када је ова култура у питању. Зато његову литерарну специфичну тежину овом приликом намјерно прећуткујем вјерујући да се до ње може доћи и без мог надменог скретања пажње. Једноставно читањем, па ако не повјерујете у сопствену чулност, ту су озбиљне антологије, а одмјеравање са пјесмама из њих је нешто најефтиније што вас може снаћи. На страну што је то у неку руку и најобјективније.