Двобој код О.К. корала

 

Пише: Гаро Јовановић

 

Сјећаш ли се Двобоја код ОК корала? И оне Тјомкинове мелодије o узвишењу са гробљем које се зове Бут хил? Усамљено мјесто, претужно, једва чека јутро да дође вјетар, да траву покрене, једва чека поноћ да изрони мјесец. Нема гробља без мјесеца и вјетра, на Бут хилу се завршавају земаљски путеви, крстаче имају сјене, и птица кад прелети... само човјек не оставља сјену за собом, ништа сем кратковјеки траг. 

Boot hill, Boot hill, so cold, so still...

(Бут хил, Бут хил, тако сам, тако тих...) Је ли демократија казна само за нас Србе, или уопште?

Вријеме које памти

 

Пише: Дара Секулић

 

Тушиловић, недалеко од Карловца, одувијек је био најнапредније српско село на Кордуну. Том напретку, прије великог свјетског рата, много је доприносио и "Привредник", који је школовао и Станка Опачића Ћаницу. Као стипендист "Привредника", даровити дјечак ће одмах почети да ствара своју библиотеку, касније богату и чувену; прогнаном и расељеном роду оставиће и  преко стотину својих дрвореза са мотивима страдања српског народа у  Другом свјетском рату.

Маса, јавност, српственост

Пише: Ранислав Ачковић

Доћи на свијет не мора увијек у себи да садржи обавезу приспијећа у језик, у што један савремени философ покушава да нас убиједи. За наше прилике реалније би било очекивати да по доласку на свијет приспијемо у масу.
Ткиво састављено од појединаца, с намјером да се оно по потреби буди или успављује. У оваквим друштвима, какво је наше, друштвени уговор сређиван по партијској ноти, преко ноћи је претварао народе, хтјели то они или не, у необичан, али кажу љупки масив заједнице, гдје је свако имао да мисли онако како се мислило у бироима владајуће политичке организације.

Милош Кордић: Пријављивање

Институт пријаве, научно речено, код институција државе, има дугу и несагледиву историју. Старији је, наравно, и од Платонове Државе, а јавља се, по свој прилици, већ у родовској заједници. Касније се ширио, гранао, уобличавао, стицао готово до савршенства своја дефинисана тумачења и значења. Учвршћујући се у праву, економији и, посебно, у унутрашњим органима сваке државе.Без обзира шта ко о њему мислио, али држава, једноставно, без пријављивања не би могла да функционише.

Музеј Дмитра Горића

Пише: Дара Секулић

Кад је одлучио да напусти своју кућу у Јабланцима, селу које је зачас опустјело, остало без гласа и јава, Дмитар Горић није журио. Бојао се и он као и сви који су већ били побјегли. Бојао се и сад, и цијели свој живот. Овај напад на Србе у Крајини није без имена, и није непознат, понавља се. Сјео је насред највеће собе у својој кући, прелазио погледом по стварима које су је испуњавале, како би се сабрао и одлучио шта да понесе.
Његов ауто, стари "опел кадет", стајао је испред куће. Он није био у недоумици шта да понесе, понио би све, већ шта да остави, а оставио не би ништа. Знао је, све што у кући остане, никад више неће видјети, биће опљачкано, спаљено и оскрнављено.

Наша стрина Милија

Пише: Дара Секулић

Слобода! Дошла је слобода! Викали смо и грлили се на ратом опустошеној сплитској Риви. Хватали смо се за руке и у групама трчали пјевајући. У одјећи смо скакали у море и из мора излазили раздрагани, повезани рукама.
Био је мај мјесец. Слободни, већ смо били зашли и у јули кад су нас једног дана окупили на састанак. Дошла је нека другарица да нам и званично саопшти да наша гимназија више неће радити.

Пјесма није нестала

Пише: Дара Секулић

Сретнем се понекад с људима који се том сусрету једнако обрадују, сјете се да су били дјеца и да су писали пјесме.
Прије неколико година припала ми је част да у порти Манастира Гомионица примим награду "ево перо" ("на ме перо, нигде крило цело..." Душко Трифуновић). Том приликом пришла ми је да ми честита и једна лијепа и у односу на ме, још млада жена. Пружила ми је и перо, можда гушчје, јер поклоњено је као симбол, а њиме се донедавно заиста и писало.

Некропола које више има

Пише: Ранислав Ачковић

Историја човјечанства врви од примјера како су неки градови нечовјечно нестајали, у том нестајању теглећи за собом драму сопственог становништва. Нови би потом настали на њиховом згаришту или на неком повољнијем простору, гдје би се судбина преживјелих могла донекле компезовати за незаслужен и апокалиптичан погром. Није ријеткост да би и ти нови знали неочекивано нестати и тако пружити прилику историји за проневјеру још једног крвавог поглавља.
Али случај да један занимљив градић нестане, а да то не уочи нити једно историографско око, нити иједно партијско чуло, заиста заслужује да нађе мјесто у историји ријетке менталне способности.

Млади калуђер – рибар

Пише: Гаро Јовановић

Данима је било невријеме, и чим су таласи мало утихнули, одвезали смо барку. У мору су нам биле три високе мреже, а спустили смо их на тврдо дно, између подводних стијена, и морали смо их пажљиво извлачити, да не запињу, да се не цијепају.
Биле су три добре мерле, зубатац, и највећи пиц којега сам у животу видио, и сараг, три гофића и двије златне циполе.
А у мрежи попуници, која је била на пијесак спуштене, испод Цркве Светог Јована, на дубини од двадесет пет метара, било је, ко ће да вјерује – нека вјерује, осам килограма чистих барбуна, оштећене и нагрижене не рачунам. То је преко сто двадесет комада.