Музеј Дмитра Горића

Пише: Дара Секулић

Кад је одлучио да напусти своју кућу у Јабланцима, селу које је зачас опустјело, остало без гласа и јава, Дмитар Горић није журио. Бојао се и он као и сви који су већ били побјегли. Бојао се и сад, и цијели свој живот. Овај напад на Србе у Крајини није без имена, и није непознат, понавља се. Сјео је насред највеће собе у својој кући, прелазио погледом по стварима које су је испуњавале, како би се сабрао и одлучио шта да понесе.
Његов ауто, стари "опел кадет", стајао је испред куће. Он није био у недоумици шта да понесе, понио би све, већ шта да остави, а оставио не би ништа. Знао је, све што у кући остане, никад више неће видјети, биће опљачкано, спаљено и оскрнављено.

Помен за 463 Срба из Садиловца

У цркви Рођења Пресвете Богородице у селу Садиловац на Кордуну, у Хрватској, данас је обиљежена годишњица страдања 463 Срба које су усташе побиле и запалиле у овом храму 31. јула 1942. године.
Парастосу је присуствовало тридесетак људи, а обиљежавање годишњице организовала је породица Гвозденовић, потомци страдалих у садиловачкој цркви.

Иван Негришорац: Европској унији, Одељењу за даљине

                                                         Подносилац молбе:
                                                        Живота из Грачанице

Молим горњи наслов да има у виду
И моју реч тиху. Да прими, у стиду

Богобојазноме, сузу што је мила
Лица праведника, ма где она била.

Знам ја да ми молбе нема ко да чује,
Ал све нешто мислим: нека небом хује

Гласи анђеоски, нек бар Господ слуша
Све што таје људи. Пуна ми је гуша

Залогаја тешких што засели давно,
Ал свима је због тог до Месеца равно.

Ја на Месец нећу, ни у Стамбол богме,
А они нек газе све животне догме.

И док раја моли за пасоше лаке,
Којим континента прекривају краке,

Ја бих вас, господо, замолио само
Да исправу дате којом стижем тамо,

Преко жице страшне. Даљине су сиве,
А ја само видим злато родне њиве!

Милица Краљ: Лобања мастионица

                                Богдану Жерајићу од чије је лобање

                                џелат издељао мастионицу

 

дрхав лелуј испод жиле у пределу месечине

у белини самог гроба из чеоне кости – злоба
расте плаво крилце свица у поготку првог хица

у запису да не труне прилистао век побуне
Лазар, Богдан и Гаврило претворени у мастило
а џелата смртна рука исписује слог јаука

Наша стрина Милија

Пише: Дара Секулић

Слобода! Дошла је слобода! Викали смо и грлили се на ратом опустошеној сплитској Риви. Хватали смо се за руке и у групама трчали пјевајући. У одјећи смо скакали у море и из мора излазили раздрагани, повезани рукама.
Био је мај мјесец. Слободни, већ смо били зашли и у јули кад су нас једног дана окупили на састанак. Дошла је нека другарица да нам и званично саопшти да наша гимназија више неће радити.

Књиге су завршавале на сметлишту, неке и у ватри

O каквом се ту отпису заправо ради говори и податак о једном директору сплитске књижнице који је рекао како су отписали чак 60 посто фонда, све тзв. четничке и ћириличне књиге. Из тога је јасно да се ту не ради о стандардном отпису, него о идеолошком дјеловању

Пише: Раде Драгојевић

Вишегодишњи рад на скупљању материјала о избацивању књига из хрватских књижница током деведесетих година, који је подузео публицист, преводилац и књижничар Анте Лешаја, на крају је уродио књигом под насловом “Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 1990-их”, чији су суиздавачи “Профил” и Српско народно вијеће из Загреба. С аутором разговарамо и о политичкој атмосфери почетком деведесетих која је довела до књигоцида.

Ђорђе Брујић: Две песме

(Светигора, Божић, 2012.)