четвртак, 16. новембар 2017.

Пјесме егзистенцијалне студи

Промоција књиге "Последњег дана вече" у Будви

У организацији НИП Арт прес из Будве, у прес центру хотела „Тре кане“ у Будви, промовисана је шеста књига писца, књижевног критичара и новинара из Подгорице Ђорђа Брујића “Последњег дана вече“, чији је издавач Књижевна задруга Српског националног савјета из Подгорице.

понедељак, 7. новембар 2016.

Срби у Црној Гори су обесправљени, понижени и осиромашени

 
Српско становништво у Црној Гори, иако статистички чини више од трећине укупне популације, потпуно је обесправљено, понижено и осиромашено, те изложено притисцима, насиљу и дискриминацији, истиче писац Ђорђе Брујић.
Он упозорава да, ни након посљедњих избора у Црној Гори, ништа не наговјештава да би могло доћи до суштинских промјена у односу према Србима, иако се чини да након 16. октобра, ипак, више ништа неће бити као што је било раније, макар у елементарним политичко-партијским односима.

среда, 6. јул 2016.

Зидање сјећања кроз стихове

Збир­ка по­е­зи­је Ђор­ђа Бру­ји­ћа „По­след­њег да­на ве­че”, на­гра­ђе­на Ви­дов­дан­ском по­ве­љом за ову го­ди­ну, пред­ста­вље­на је Ник­ши­ћа­ни­ма у окви­ру три­би­не „Сво­бо­ди­ја­да” Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре. 
Бру­ји­ће­ва но­ва књи­га, ка­за­ла је пје­сни­ки­ња и уред­ни­ца три­би­не Ми­ли­ца Ба­крач, плод је ње­го­вих бол­них сје­ћа­ња на из­бје­глич­ке ко­ло­не Ср­ба са ра­том за­хва­ће­ног про­сто­ра бив­ше Ју­го­сла­ви­је `90. го­ди­на про­шлог ви­је­ка.

уторак, 5. јул 2016.

Сјећања у књизи "Последњег дана вече" Ђорђа Брујића


                                          Сећање на рат је носталгија губитника
                                          Чежња за идејом, очај над поразом
                                          Сећање на рат је носталгија за ратом

Пише: Милица Бакрач

Најновија књига Ђорђа Брујића Последњег дана вече, објављена у издању Књижевне задруге Српског националног савјета, заслужено је добила Видовданску повељу, као најбоља књига објављена између два Видовдана, за 2016. годину.
Пред нама је књига чији је основни и главни мотив сјећање, и то управо оно ,,сећање на рат“ које сам цитирала на самом почетку овог осврта: сјећање као лепеза аутора подсјећа да је остао жив и здрав, сачуваног вида, лица, удова, сачуваног разума. Исто оно сећање које нетремице подсјећа да су многи наши сународници ,,остали тамо“, од Јасеновца до кобних деведесетих година, извађених очију, обезглављени, осакаћени, у масовним гробницама, у гробницама без икаквог обиљежја чије кости леже под туђом земљом. Сјећање пламти као запаљена кућа и тиња попут угашених огњишта.