Дубравка Угрешић: Народ воли гадове

"Народ воли гадове. Зато их и бира за своје представнике. Гадови су ту да би се обичан бирач при погледу на њих сам осјећао бољим. За тај диван осјећај спреман је да носи гада на леђима, као самог врага у народним причама. Народ не воли одликаше, штребере. С њима се осјећа мањи и инфериорнији. Недавно сам читала интервју с једним великим и познатим издавачем који ускоро одлази у пензију, и своју каријеру завршава с горком спознајом да већина људи заправо воли лоше књиге. И против тога се баш ништа не може. Тако је, ваљда, и с политичарима. Народ воли и бира оне лоше. И то је љепота демократије. Нико не може рећи да су се гадови наметнули народу. Не, народ их је изабрао. Народ има право да их збаци с власти. Али, гле парадокса, не збацује их. Поставите себи једноставно питање: Како то да најпопуларније поп-звијезде (и у Хрватској и у Србији) тако катастрофално лоше пјевају? Посљедње пресуде Хашког трибунала, посебно ослобађање Готовине и Маркача, изненађујуће су и за оне којима је право професија, али и за обичне људе. Мене мање забрињава то што су ослобођени, а више то што су такви људи апсолутни национални хероји, што је силан новац потрошен на њихову одбрану, што општине поклањају земљишта поред мора за градњу њихових вила, што људи бесплатно граде хацијенде за њих, како се не би патили по хотелима, што добијају бесплатне концесије на експлоатацију мора. Такве привилегије није имао ни Тито, а камоли било ко по рангу нижи од њега. Ако нема државе, зар нема ни културе? Како се друже култура и држава? Која је то врста везе и меценства? На чему се та веза заснива? На реципроцитету? Зашто бих ја вас као држава уопште требала финансирати? А шта ћете ви заузврат дати мени? Постоји, дакле, хиљаду питања. Да ли они који уништавају туђе споменике културе имају уопште право на своје? Да ли они који уништавају сопствене споменике културе имају уопште икакво право на културу? Да ли они који уништавају учеснике у култури имају право на ишта? ''

Момир Војводић (18.2.1939. – 10.3.2014.)

 

Како прастар одолети смрти

Путем с ког су сви трагови стрти
Покољења мога, што пут гради,
Како прастар одолевам смрти,
А помреше млади виногради?

Моме срцу окле земље моћи,
Којој небо све тврдоше мрви
Црним сунцем обасјана ноћи
Над кулама изнемогле крви?

Пред здувама слабији од трста
И упорног одољена цвета,
Испод крста с небом на три прста
Становник сам још обадва света.
 
Вољом неба до гроба од прага
Кораци ми трај живота мере;
Заборавак изниче из трага
Брже рабљу без наде и вере.

Сенко, рано одбегла од мене,
Путем с ког су сви трагови стрти,
Питају ме мојих милих сене:
Како престар одолевам смрти?

Књижевно вече - Додјела награде "Стварања"

                                                                                                   

Књижевно вече приликом додјеле награде "Стварања"
Храм Христовог васкрсења, Подгорица, 6.фебруар 2014. године
Српска радио-телевизија Подгорица

Срби у Војној крајини

Бранили Европу оружјем, а свој идентитет – просветом и уметношћу

Иконостас из Великих Бастаја сигурно није био уникат, али је једини преживео систематско уништавање српских богомоља у НДХ, свесни комунистички немар и грађански рат деведестих

Сећање на сјај средњовековне Србије вековима је одржавала самосвест српског народа, без обзира на то ко је њиме тренутно владао и где се током тегобних сеоба налазио. Угњетачи су зато непрестано покушавали да исеку жиле дубоког корења из кога су Срби црпели снагу из славне прошлости да би преживели мрачну садашњост.

Милан Мирић: Сјећање на рат

Подно Жупић брда, стрмо се уздизала ливада. Горе. Према кестеновом шумарку и виноградима. На њој којих четири, пет метара, даље од цесте осовљена врата.
Нова храстова врата. С ону страну зажутио маслачак. (Ја сам то звао, моје сунце)
Е, тада бих ја силазио с цесте и пролазио кроз та врата, на прву борбену линију.
(Зашто сам то чинио, ни сам не знам)
Временом туда је пролазила моја стазица...
Једног дана, неко је врата скинуо и ја се нисам могао вратити кући.

Симо Мраовић: Пјесме

* * *

Mислио сам.

Ту бих могао бити човјек.

Али све се почело распадати.

Шалица за испијање каве.

Пала је на под и проговорила.

Сједни и одмори се.

Несрећа ти нуди примирје.

Милош Кордић: /Не носите са собом.../

Не носите са собом оно што је кварљиво,

што се брзо суши, што се под ударима

вјетра распада и радом кише у смрт

претвара. не пакујте цвијет липе, коже

штављене а да их сунце није добро

прозукло, врбове свирале, јастребова

гнијезда, дјечије гробове, сијено из

корлата, сирење из византијских рујица;

брашно мишевима не узимајте, виљушке,

ножеве, жгањчене лонце, поклопце,

сврдла, бургије, куке, браве, ништа

не носите. оставите изворе који су вас

гријали, јасен изнад врта, пијетла

са стакленим оком, громове из ведрог

неба, вјетар морњак, заглавке за

воловска кола, сукнене приглавке,

уснов, шаренице, таре, позимаче,

ватраље, напукла огледала, бране

и уставе, млинско камење, жрвањ,

хљеб ражени не носите, јер, све ћете

то поново морати и на неком другом

мјесту да оставите. рекао је арсеније

и кренуо, гором, водом, од уста до уста.