Дневник заблуда: Мицић и зенитизам

Средиште уметничких догађања у Београду двадесетих година 20. века био је интелектуални круг уметника који су се окупили око часописа "Зенит". Зенитисти су имали одлучујући утицај на формирање модернизма у Србији. Оснивач и идеолог покрета и часописа "Зенит" био је Љубомир Мицић, песник, критичар и полемичар, стуб и предводник југословенске авангарде. Први број "Зенита" објављен је у Загребу 1921., а редакција је већ 1923. због оштрих реакција у јавности била присиљена да се пресели у Београд. Мицић је био контроверзна личност. Бескрупулозни полемичар, са ставовима који су довели до нарушавања односа са Милошем Црњанским, Растком Петровићем, Душаном Матићем, Станиславом Винавером, Бошком Токином.

Милан Ненадић: Пола капи росе

 

Ускочка песма

Све чешће сте у мојим ранама

Крајишници — о, ваша страхота!

Мене носи божанска помама,

Зла судбина вашега живота.

У детињству нисам много знао,

А немир је био много већи —

Несвесно сам на вас подсећао

И хтео се баш тога одрећи.

Сад зрачите као драге гатке,

Као вино и хлеб свакодневни,

Ваше муке — о, како су слатке,

Како светле и пристају мени.

Прве речи које изговарам

Саздане су од вашега лика.

Ја не градим, ја звучно разарам,

Ја сам ропац после вашег крика.

Вас ће бити и над мојим гробом,

Вас ће бити кад ми звезде зађу,

Кад, напокон, рашчистим са собом —

По вама ће моћи да ме нађу.

Пjесници Његошу

(Знам...)

Знам да ће ме у препреденим ноћима

обузимати трен по трен странствовања

и да нећу пожелети из самоће,

остављен негде на сасвим споредном месту,

попут безграничне множине других

који су пре мене премештани

из времена у време, као из ока у око,

да би онда под дебелом паучином

умрли од онога што је требало да их исцели.

Није то сасвим обична самоћа,

слична је неизговореној или немуштој речи

којој сам привржен и у којој беспоштедно живим

сада у целости преображен и нов у свему,

далек и подељен између две опсене.

Где год да досегнем овај час

његов траг ће се мимо утехе сужавати до осенчења:

Зар вечно не значи – без почетка?

 

Ђорђе Брујић

Са српског становишта - гост Ђорђе Брујић

                                                 

 Производња: Српска РТВ, Подгорица, август 2013. године

Драган Лакићевић: Песма и храм

Где год запевам, ту се подигне храм
Где има храма, ту и песма постоји
Са свима је онај ко је потпуно сам
Ничији није а сматрају га својим

Тамо где љубав, и песма се појави
Заспала негда у прошлости далекој
Песма је лепа онда кад саму себе слави
Песму тек пишем ја, пева је други неко

Било је да занемим и да сасвим замукнем
Потонем, ишчезнем усред руље обесне
Пред храмом песма се постиди и устукне

Да нема ове вере, не би било ни песме
Она задуго ћути, онда наједном букне
Пресудне постану и речи бесловесне 

Ђорђе Брујић: Једна песма

                        ***

Kада би вредело да заборавим;

јер то што ме у стрепњу мами,

кроз светло у камено срце домовине,

већ ми је учињен сан из кога је најтеже поверовати

у прамен краткотрајне извесности, и повратак;

низ стазе сумњом пошљунчане

као низ речено у неказано, или низ прошло у недоречено

одакле мирише свет под кабаницом

и месечина засени на углу иконе

у којој се у сеобама огледамо,

на рубу лета док се расипамо,

од белих кошчица саздани,

сиви од пешчане судбине

што нас у зрнасти говор закључава,

у презир модар од послушности,

и зелену тишину измаглице.

А земља се раскопчава под корацима

од којих се угибају путеви

ка изласку из језика у новорођење,

кад распознавање света узнемирује

непрозирнобеле зенице

у очима које се не могу склопити од таме,

па гледају све дубље, у очи нам,

и траже црно од ког се сећање обликује:

црно, у које смо одевали голотињу

и цртали квадрат уз квадрат живота,

и обрисе града који је чезнуо да нестанемо.