Пјевање о класичној љепоти

Слика Даринке Јеврић увијек ми гради потпуно нејасан осјећај – сада већ несигурно сјећање на два само мени важна догађаја. Први је везан за сазнање да ми је у ондашњем приштинском „Јединству“, на страницама рубрике за културу објављена пјесма из прве књиге „Нови пусти дани“. Тек касније сам разумио да је тадашњи уредник Даринка Јеврић, однекуд добила књигу, одабрала ту једну пјесму и штампала је. Други се десио неколико година касније, на једној од књижевних вечери у оквиру Сајма књиге у Херцег Новом. Тада сам први и последњи пут видио Даринку Јеврић. Не сјећам се о чему се причало. Сачувао се само онај унутрашњи осјећај и скромни инвентар уз чију помоћ се гради смисао сјећања...

Послије више нисам могао да читам њену поезију а да ми се не враћају ове слике. Био сам сигуран да ме познаје, иако је то била лудост. Чини ми се да се нисмо ни упознали, можда тек, онако успут, руковали. Али ја сам и тада знао ко је она.

Вјероватно због свега тога и сада мислим како је ово незахвалан тренутак да сада говорим о њеној поезији. Зашто? Не рачунам при том на ону временску дистанцу на коју се позива наука о књижевности када настоји или жели да оцијени, односно валоризује умјетнички досег једног аутора, него првенствено на моменат у којем вреба несумњива опасност да човјек једноставно заборави на границе, да превиди чињенице и одлута у патетику. А то би била највећа повреда за писца, то би могло да затамни све оно што је стварао и створио, и учини да се аналитички текст у покушају претвори у панегирик из ког се може извући само један закључак.

Зато би било зачудно да о досезима поезије и поетике Даринке Јеврић можемо стећи битну неравнотежу и разлику у перцепцији. Њена поезија је већ давно прошла најтежа и најнемилосрднија искушења, нешто слично као што ће и сама пјесникиња бити искушана у закључаном приштинском стану из којег није хтјела, или није могла да изађе.

О пјесникињи је до сада много и говорено, много и писано, али и поред тога читалац не може да се отме општем, глобалном утиску који је стваран у таквим проседеима, а према којима је она, уствари, типичан представник женске лирске школе, пуне њежности и емоција, са наглашеним исповједним тоном.

Премда никада нисам прихватао строге теоретске подјеле на „мушко“ и „женско“ писмо у књижевности, чињеница је да су ове двије категорије, барем у неким теоријским школама, не само заживјеле као један од инструмената у анализи, него чак постале и битан, ако не и опредјељујући (оптерећујући) фактор приликом вредновања умјетничког опуса. А ако већ морамо, а не морамо, да говоримо у овим категоријама, онда бих радо рекао да творци тог „женског писма“ у историји српске књижевности нису заостајали за својим мушким „колегама“. Напротив.

Али зашто нисам за овакве строге подјеле? Не само зато што је Ана Ахматова (али и Даринка Јеврић, Десанка Максимовић и Мира Алечковић) писала веома „мушки“, него и зато што је категорија „женско писмо“ временом код нас постала синоним за њежне, бојажљиве, уцвиљене, патетичне стихове, пуне емотивног набоја, што би се онда једноставно могло превести – наоко лијепи, али не баш мудри, мисаони, згуснути, односно синтетизовани, итд. И при том се готово редовно заборавља да је „женско писмо“ израсло из француског постструктурализма као реакција на постојећу менталну и друштвену структуру, којој је да би функционисала потребно нешто другачије. А то је у овом случају „женскост“. Дакле, не „женственост“! 

Управо због овога сматрао сам да треба указати на макар двије, можда мање уочљиве карактеристике поезије Даринке Јеврић.

Једна је духовна блискост са имењакињом и другим великим пјесником српске књижевности – Даром Секулић. Док је једна Дара живјела у приштинском заточеништву, друга је преживљавала изгнанички живот. Али упркос томе обје су до краја живјеле своју поезију којом су се бориле и браниле од живота таквог какав јесте.

Када бисмо покушали да сублимирамо ова два стваралаштва и потом их, без намјере да изводимо вриједносне закључке, прислонили једног уз другог, пронашли бисмо међу њима додирне тачке. Наравно, аутентичност и специфичности су несумњиви, једнако као што је несумњива њихова величина и значај за нашу литературу. Међу тим, условно речено, заједничким елементима ових двију поетика свакако би, поред свих оних онтолошких стихова, требало препознати пјевање о класичној љепоти – љепоти Бога и човјека, мушкарца и жене, духа и душе, љепоти природе и архитектуре. Не може се, међутим, једноставно рећи да је то само чиста лирика, односно пјевање лијепом. Штавише, то је само лирско језгро, онај средишњи концентрични круг који настаје у људској интими и међу емоцијама када се оне дотакну стихом.

Уз оне, добро познате чињенице, које су већ добиле лексиконску шкртост, међу карактеристике поезије Даринке Јеврић, поред рељефности слике и пажљиво изграђеног емотивног тона, спиритуалности и носталгичности, те отворене и неусиљене исповједности, треба уврстити и раније поменуте особине.

А зашто је за Даринку Јеврић важно пјевање о класичној љепоти? Па једноставно зато што је она то умјела боље од многих.

Чист, типичан, готово школски примјер је њена већ антологијска пјесма „Дечанска звона или светковина срца“.

Управо у тој пјесми је Даринка Јеврић избјегла замку да говорећи о Косову и Метохији, духовној српској традицији, склизне у родољубиви патос, начинивши од ње елегију у којој су љубав и љепота, једноставно и неусиљено, готово непримјетно, постале доминантне, и привидно се наметнуле као централни мотиви. Иза њих се онда чују дечанска звона, и виде калуђери и кћери јерусалимске, девет Југовића, царица Милица, млада Гојковица, па чак и девет Обилића...

А ево како се то чује и види:

„грло само да ми дахом опалиш

могла бих ја дојити и девет обилића

(леле ако залелечу дечанска звона

па ти се лик са фрескама помути).

Асоцијативно-симболичка раван ове пјесме изграђена је како би надиректније побудила међуодносе или створила наизглед неспојива, готово супротна поља, која су у суштини густо преплетена не само пуком лексиком, семантичким везама, него и најдубљим емотивним нитима. Јер како довести у везу Бога и тјелесну љубав и љепоту, а да то не буде неукусно и банално? И зашто то уопште чинити ако не да би се најоштријим контрастима Бог и његова дјела на земљи још више узвисили?

Плодност и материнство у овом случају нису само симболи обнављања и просте репродукције, него у ширем смислу и метафоре вјечног живота у вјечном царству, баш онако како то осликавају и новозавјетне алегорије, преко којих се онда, индиректно, улази у византијску традицију, а одатле у православље.

Крај овог кратког остврта на један дјелић стваралаштва Даринке Јеврић искористио бих да поновим јавности мало знане ријечи велике Десанке, која је говорила: „Даринка је заиста лепа и чаробна песникиња. Какво је то врело, снажан одраз истинског бола онога што она са њеним народом преживљава на Косову... Само да је написала ову једну песму, осигурала је себи место у књижевности. Она је верна себи. Никада није трчала за неким новим стиловима – модом. Она је она. То поштујем“.

 

Ђорђе Брујић

(Сећање: Даринка Јеврић (1947-2007) - Ризница)