субота, 05. октобар 2013.

(Знам...)


Знам да ће ме у препреденим ноћима
обузимати трен по трен странствовања
и да нећу пожелети из самоће,
остављен негде на сасвим споредном месту,
попут безграничне множине других
који су пре мене премештани
из времена у време, као из ока у око,
да би онда под дебелом паучином
умрли од онога што је требало да их исцели.
Није то сасвим обична самоћа,
слична је неизговореној или немуштој речи
којој сам привржен и у којој беспоштедно живим
сада у целости преображен и нов у свему,
далек и подељен између две опсене.
Где год да досегнем овај час
његов траг ће се мимо утехе сужавати до осенчења:
Зар вечно не значи – без почетка? 

Ђорђе Брујић