Ђорђе Брујић: Једна песма

                        ***

Kада би вредело да заборавим;

јер то што ме у стрепњу мами,

кроз светло у камено срце домовине,

већ ми је учињен сан из кога је најтеже поверовати

у прамен краткотрајне извесности, и повратак;

низ стазе сумњом пошљунчане

као низ речено у неказано, или низ прошло у недоречено

одакле мирише свет под кабаницом

и месечина засени на углу иконе

у којој се у сеобама огледамо,

на рубу лета док се расипамо,

од белих кошчица саздани,

сиви од пешчане судбине

што нас у зрнасти говор закључава,

у презир модар од послушности,

и зелену тишину измаглице.

А земља се раскопчава под корацима

од којих се угибају путеви

ка изласку из језика у новорођење,

кад распознавање света узнемирује

непрозирнобеле зенице

у очима које се не могу склопити од таме,

па гледају све дубље, у очи нам,

и траже црно од ког се сећање обликује:

црно, у које смо одевали голотињу

и цртали квадрат уз квадрат живота,

и обрисе града који је чезнуо да нестанемо.  

Давид Кецман Дако: Слављанска елегија

Гласом да ће све спржити и у бездан потопити,

са свим оним што смо и сном врхом нокта тек дотакли,

над стакленим звоном круже, на искорак сваки мотре,

све до травке лековите, до трепета усред ока.

Пене што се жигосани у јазбине не склањамо,

што у цркви, о јутрењу, и за зверад свећа гори.

У мртваје згомилани, ослепљени да кренемо

где једини проход оста!

Многа копна поравнаше и пустиње узораше,

силна мора замутише и језера исушише,

ал' ова им шака земље, сва од раја усред пакла,

што се сама, к'о од стакла,у невољи распарчала,

свакој шифри измигољи.

Ноћ - над небом, дан - под земљом,

и пред собом сами(м ) – тајна.

Биће да је таква била звезда што нас широм света

од немила до недрага, памтивеком – расељава.