недеља, 21. јул 2013.

Ђорђе Брујић - Једна песма

***

Kада би вредело да заборавим;
јер то што ме у стрепњу мами,
кроз светло у камено срце домовине,
већ ми је учињен сан из кога је најтеже поверовати
у прамен краткотрајне извесности, и повратак;

петак, 19. јул 2013.

Давид Кецман Дако - Две песме


СЛ А В Љ А Н С К А   Е Л Е Г И Ј А

Гласом да ће све спржити и у бездан потопити,
са свим оним што смо и сном врхом нокта тек дотакли,
над стакленим звоном круже, на искорак сваки мотре,
све до травке лековите, до трепета усред ока.

Пене што се жигосани у јазбине не склањамо,
што у цркви, о јутрењу, и за зверад свећа гори.
У мртваје згомилани, ослепљени да кренемо
где једини проход оста!

Многа копна поравнаше и пустиње узораше,
силна мора замутише и језера исушише,
ал' ова им шака земље, сва од раја усред пакла,
што се сама, к'о од стакла,у невољи распарчала,
свакој шифри измигољи.

Ноћ - над небом, дан - под земљом,
и пред собом сами(м ) – тајна.

Биће да је таква била звезда што нас широм света
од немила до недрага, памтивеком – расељава.