Наша стрина Милија

Пише: Дара Секулић

Слобода! Дошла је слобода! Викали смо и грлили се на ратом опустошеној сплитској Риви. Хватали смо се за руке и у групама трчали пјевајући. У одјећи смо скакали у море и из мора излазили раздрагани, повезани рукама.
Био је мај мјесец. Слободни, већ смо били зашли и у јули кад су нас једног дана окупили на састанак. Дошла је нека другарица да нам и званично саопшти да наша гимназија више неће радити."Другарице и другови, драга дјецо", говорила нам је "ви сте већ оног дана када је дошла слобода а и прије, знали да ће се ваш колектив расформирати. Немојте због тога туговати. Пред вама је ваша младост и ваша будућност. Ја знам да ћете ви, гдје год да будете, оправдати име Прве партизанске гимназије и жртве ваших очева палих за слободу. Ви нећете остати сами и препуштени себи..." Неколико дана послије овог опроштајног састанка ми смо били спремни за одлазак. У Сплиту смо боравили непуну школску годину, кад смо се након дужег боравка у Италији, вратили у домовину.

КРОЗ ОБЛАКЕ ПРАШИНЕ

У отвореним камионима, кренули смо кроз облаке прашине преко пусте Загоре, још пустије Лике, до Кордуна, Босанске крајине, Баније. Прате нас спаљена села, ријетки повратници, рушевине и зидине; по њима дубоке расјеклине, рупе од граната и метака. Нигдје стада, нигдје да угледаш коња. По раскршћима, од којих зарасли путеви воде у удаљена села, остајале су да пјешаче групице наших другова из гимназије. Осипали смо се, опраштали заувијек. На једном таквом раскршћу, од суза више не видећи камион који се удаљавао, остале смо нас три дјевојчице и један дјечак, мој брат. У групици која је уморна и збуњена ту изашла из камиона, била сам најстарија, имала сам четрнаест година и једина сам знала којим ћемо путем кренути за Љесковац. Али нико од нас није знао чека ли нас ико, и шта ћемо тамо.
Опет кућишта, паљевине приближене и сабласне, понегдје жена у црнини, уз њу преплашено дијете, гледају за нама: ко то иде, ко ли то прође. Идемо ми, у несрећно наше село, у несрећнијем трокуту између Цазинске крајине, Плитвичких језера и Слуња. Село у које четири године нико није завирио. Њиве су затравњале, зарасли су путеви, по пландиштима и долинама бјеласају се људске и животињске кости. Извршен је у овој коси почетком 1942. страшан покољ, искрсавају нам слике ужаса, плашимо се сваког шушња. Стално се присјећамо да је дошла слобода. По грмовима и трњу вију се остаци крпа и вуне давно згуљене са овчијег руна. Иза врха косе којом се пењемо, прво нам се указује црн звоник спаљене цркве, онда зидина школе - једино што се и може видјети јер кућа нема, оне су све до темеља срушене и спаљене. Као што нам се прво указао звоник, тако нас је и пут довео пред цркву. Кружимо око зидине, кроз сунчан дан пуца видик према Крајини, сребри се ток Коране и даље, преко ријеке нижу се села према Цазину. Наше устаничко, а прије тога српско село, у усташкој држави није ни могло бити поштеђено. У лађи цркве окамењени малтер, разбијене цигле, прљавштина. На средини велико звоно, док је звонило далеко се чуло, како је пало тако и сада стоји тешко и нијемо. Пропињемо се и гледамо двије рупе тамо гдје су на наивној сликарији биле очи Светог Илије. Стрина којој идемо и за коју смо успут сазнали да се једина вратила на наше кућиште, позната је у нашем крају била као побожна и племенита жена. Постила је сваки пост, врло често и "сушила", по три дана живјела без хране и воде. Вриједна као пчелица, радила је све пољске и кућанске послове од јутра до мрака, поштивали су је и они најбезбожнији. Љесковац је било велико село, које се неколико километара протезало низ ток Коране. Кад су из њега, с прољећа 1941, само двојица наоружаних усташа из Цазина, одвели највиђеније људе и поклали их у јарку крај Бихаћа, преостали сељани су дигли устанак. Послије тога су у нашу кућу банули загребачки и карловачки комунисти Већеслав Хољевац, Вилим Гаљер, Стјепан Милашинчић. Служила их је стрина Милија, неко се нашалио на рачун њене побожности, нашто се Стјепан грохотом насмијао и рекао: "Ја више вјерујем у вола, него у бога..."Стрина Милија је то оћутала и остала иста током рата иако јој је муж Јосиф, наш стриц Јосо, погинуо као првоборац у љесковачком одреду. Након пете офанзиве, стрина је у партизанској радионици, у Будачком, ткала, плела и прекрајала плахте и завоје за рањенике. У дјечији дом, гдје смо били брат, мала сестра и ја, она би долазила недељом, пјешачила и преко десет километара и доносила нам што би успут убрала: шаку љешника и прегршт купина. У дому је тада било смјештено и њено двоје дјеце, али она би се увијек прво јавила нама. Сада није имала шта да нам пружи, нити с чим да нас дочека. Иако се на кућиште вратила још с прољећа, стрина ништа није ни заорала, ни засијала. Без потребне алатке, без грла стоке, прућем је само наткрила подрум негдашње куће, направила "бајту", како је говорила. Људи који су се враћали добијали су брашно, со и шећер, али није било суђа чак ни жлица за јело. Све је требало почети као да си први човјек на пустој земљи. Сељани су се испомагали, па је један сапун, чешаљ, једна игла ишла од руке до руке. Иначе сува и савијена, стрина је била болесна. Пребољела је током рата трбушни и пјегави тифус и жалила се на "протисли", то је нека бола у плућима, у прсима. Сада је кашљала и тихо говорила да што прије гледамо одавде да одемо било гдје. Важно је да смо дочекали слободу, да смо живи. Захваљивала је зато Богу и крстила се погнута, а ми смо је иза леђа опонашали и суздржавали смијех.

СУСЈЕД СТЕВО

Одмах до нашег, на своје кућиште вратио се и сусјед Стево Рокнић, старац који се ближио осамдесетим. Жена му је умрла од тифуса, а двадесетогодишња кћер погинула у првом ослобађању Бихаћа. Живио је сам, никог није помињао, само је туговао. Замолили смо старца да нас поведе на њивицу гдје нам је ван гробља сахрањен отац, тамо гдје га је метак погодио посред чела. Старац му је тада истесао и крст и ковчег, а сад је ишао испред нас сигуран да ће одмах наћи гроб. Претражили смо жбуње, рукама разгртали коприве и шибље али ништа. Старцу је било неугодно пред нама, провјеравао је своје сјећање: "И коња кад закопаш, остане неки траг, чоек није коњ..." говорио је. Нашли смо комад полутруле летве, мало је састругали и заболи у земљу гдје је старац тврдио да је сигурно гроб нашег оца. "Овдје је, сигуран сам, па кад, дјецо, будете могли..." Брат је из џепа извукао "тинтиблај" оловку, пљунуо у длан и умачући јој срце исписивао по летви очево име.
Људи су пристизали, свако је понешто сачувао и доносио. Ми смо одлазили да се купамо у Корани, а кад бисмо огладњели прелазили смо ријеку, увлачили се у туђа кромпиришта и рукама ископавали ситне мале гомоље. Лако смо тргали и тек одметнуле зелене мисираче. Стрина је чекала да јој из Слуња приспије инвалиднина за покојног стрица Јосу, добро би дошла, у селу преко Коране, отворили су малу продавницу у којој се понешто могло и купити. Руке су јој биле црне и ишаране огреботинама од прућа које је кидала да наложи ватру и пристави нам мало некакве чорбице и испече такав какав хљеб. Али она ни то више није могла, пала је у постељу. Средином августа стигла је њена "инвалида", послала нас је да купимо шећер, уље, "петреуље", лампу и ако нађемо још штогод, али ми смо се брзо вратили само са лампом. Вратили смо јој новац који јој је под узглављем стајао све до њене смрти.
На њеном крсту сусјед је написао и овдје почива раб божји и све што је требало. Док су је жене опремале, наишле су на новац, на њену "инвалиду", једна је говорила да то треба одмах дати дјеци. А друга је отрчала код сусједа, старац је призвао нас дјецу и док смо окупљени очекивали неку његову упуту, он је једну по једну новчаницу узимао и слагао по покрову наше стрине Милије. "Њој је ово послано, па нека с њом, праведницом, и оде", рекао је и затворио лијес.
Сада смо сви знали пут до раскршћа, али нико није знао како и куда ћемо од раскршћа. (Глас Српске)