***
Kада би вредело да
заборавим;
јер то што ме у стрепњу
мами,
кроз светло у камено
срце домовине,
већ ми је учињен сан
из кога је најтеже поверовати
у прамен краткотрајне
извесности, и повратак;
низ стазе сумњом пошљунчане
као низ речено у неказано,
или низ прошло у недоречено
одакле мирише свет
под кабаницом
и месечина засени
на углу иконе
у којој се у сеобама
огледамо,
на рубу лета док се
расипамо,
од белих кошчица саздани,
сиви од пешчане судбине
што нас у зрнасти
говор закључава,
у презир модар од
послушности,
и зелену тишину измаглице.
А земља се раскопчава
под корацима
од којих се угибају
путеви
ка изласку из језика
у новорођење,
кад распознавање света
узнемирује
непрозирнобеле зенице
у очима које се не
могу склопити од таме,
па гледају све дубље,
у очи нам,
и траже црно од ког
се сећање обликује:
црно, у које смо одевали
голотињу
и цртали квадрат уз
квадрат живота,
и обрисе града који
је чезнуо да нестанемо.
Нема коментара:
Постави коментар