Улица за самоћу


Преузмите књигу овдје


 





Библиотека
Поезија



Ђорђе Брујић
УЛИЦА ЗА САМОЋУ



Издавач
Књижевна задруга
Српског народног вијећа



За издавача
Др Момчило Вуксановић



Уредник
Миодраг Ћупић


Припрема за штампу и дизајн
Борис Шундић








 



 ЦРНО ЛИЦЕ СВЕТЛОСТИ


 







  
МАТЕРИЈА СНА


Са једне стране ја, ја препуштено себи унутрашњем,
ја без и најмањег зрна за размену;
А са друге стране – очи, очи исцеђене, сумпорне,
очи улице, воза, супермаркета:
Очи које цепају унутрашњост ја;
Прозрачне очи преображаја – од чулности до материје сна,
Очи страха, недоумице, глади,
Несигурне очи превратничке, и пут отворен у прегршт звезда
чија капљичава светлост из сенке јабуке допире у остатак неверице
и умирује светско ја.

Ја казало би – нисам празнина да бих могло бити прождрто:
Можда бих било другачије да су другачија времена,
можда бих и овакво било боље када би...
Када не би постојало двојно и сва моја несигурност у огледалу.

Али онда све зазвони – да и не
и простор и она друга удаљеност у времену из ког треба да искипим
непоуздан попут тêста, поново пред дубином која ми је задата,
у илузији и опет пред различитим путевима,
у вечном бирању између не, и – постојим.   






ВРЕМЕ ЗАЦРТАНО КРЕДОМ


Ти се препознајеш, прикрадаш: – Снег, снег – кажеш –
кредом зацртано време је опсена
попут трага белог на огледалу, или мириса белог.

Све је снег, сан и цвет белог круга,
све је, од земље до ноћног ваздуха, у процепу,
бело у непрозирном, жар у вејавици звезда,
кап, недоумица о белој тишини...

Бела рука на белом путу,
сенке прстију о које се саплићу путници;
Тешки, тешки путници, путници оловнобели.

Док се ти прикрадаш, они ћуте
Док се ти прикрадаш... Снег, снег...

Између њих и тебе ловца,
по белим траговима веје сећање као бела крв;
По белим траговима у повратку из бића у белину говора
по белом трагу кроз време – од себе до прошлости.






ГОЛУБ


Као да сам голубкажеш – сив голуб
што одлеће и долеће на замах руке
Као да сам жив голуб са златним канџицама
и кристалним перцима
Жив и здрав сив голуб
Жмиркав улични голуб
Под чијим крилима је град
Голуб без намене
Само да сам леп – кажеш – невидљив – кажеш – опрезан
Само да сам голуб, са црном круном, са белом подвезачом
и да је голуб у мени – кажеш – са белом круном и црном подвезачом,
што долеће и одлеће на замах крила
Сив – кажеш – жив – кажеш – голуб
под звездама, голуб у себи.







НА СПОМЕНИК ПАДА ИЗБРУШЕНИ СНЕГ


Опет снег, сипа између кварцних крила пеликана
на лист, на траву, на веђе коњаника и наборе пелерине,
на затегнуте узде...

Пада снег на њисак камене животиње под каменим човеком
Из предвечерја се исецају сенке, бежи гомила стараца скамењених ногу,
скамењених лица и скамењеног крика...

Низ борове пада избрушени снег, бели песак шкрипи међу зубима,
сув бели песак шушти под прозором







* * *

Када се селим, носим све
а то је у себи ништа


Од чега да се раздвојим када ме нема...

Ситнице су пажљиво спаковане,
сигурно закопчане
у претинцима са месинганим дугмићима,
похрањене под иглицама
у врху срца...

све речи којих сам се могао сетити,
за које сам знао где су заборављене,
па сам их у журби разместио у себи,
верујући да ће ме позвати
када их будем тражио
ако стигнемо тамо
одакле сам кренуо.







СЕЋАЊЕ НА ЗИМСКО ВЕЧЕ


Пада снег. На своју земљу – казао би мој шутљиви пријатељ
док се пењемо уз белу улицу
ћутећи даље како нас сећање отвара намрешкане
ћутећи како смо сами у реском ваздуху
Док се не растанемо
Он под прво степениште
Ја у белу ноћ, на коју капљу црне речи.

Закорачим ли, снег је све гушћи

Тада уз алеју
Го као кестенови, го као река
у којој са снежним семенкама нестајем
замагљен у огледалу из кога вичем

Зима је у свему домовина!

Снег ми је вера, љубав, тежња
Снег ми је чежња
Мека, густа, разиграна, детешце,
орах у шачици пун искрене самоће,
пун мене из прикрајка
Остављеног
Белог, белог







ГРАД НАС ЈЕ НАЧИНИО ЗА СЕБЕ


Јутро се продужило у дан облепљен маглом
Сипи под дланом грâд уситњени песак
сипи његово тело преко реке
у неку уверљивију сигурност за леђима бронзане статуе
за њеним животом несмиреним између човека и споменика
Грâд тако одолева сумњи, премешта се
од једног до другог угла – песковити град се претаче
из неверице у усхићење, заувек променљив
и китњаст у речима, хладан у рекама,
мрзовољан између дана и ноћи у којој се не виде путеви
и крхотине горчине
Као увек, најусамљенији баш у своме граду,
ходамо између његове милости и претње
што се у смеру предвечерњег ветра надвија
полако али поуздано над дубок водени тренутак
Ћутимо, а ћути и грâд у нама
Невероватна је преплетеност његових нарави
које се смењују из трена у трен
хватајући нас неспремне под гавраново крило
мамећи нас у очај из ког се подиже његова величина
Град нас је начинио за себе
Уверава нас како је свака празнина добра
и како нам је потребно да дуго говоримо
пре него разумемо оданост његове власти
пред којом сваки потрошени тренутак
исцртавамо сопственим памћењем. 







С ПРОЗОРА: СЕНКА ПУТНИКА И СМРТИ


Свиће, тече река, мирише сумпор; лето је варљиво и влажно.
По ивици шуме клизи прљав, црвени траг:
Воз је прашњав од путника
који се премештају са једног на друго бедро
нестрпљиви и сада безвољни
са тупим болом од несанице.

Путници не сањају. Ћуте на перонима;
Путници грабе погледима, гутају раздаљину између два колосека
док се не прикраде дугачка сенка која ће их понети у јутро,
омекшати им веђе и наборати сан,
као завесу, дугачку, иза које им је живот, њихов усамљени живот,
од клупе до вагона.






САСВИМ ОБИЧНА УЛИЦА
 Где год да дођеш, свеједно је
Из свакодневне перспективе то је сасвим једноставна улица
мокра од вечерње кише и празна као подсећање на рану јесен
Улица низ коју корачам лагано, одмерено, ослобођен прошлости,
из стопе у стопу, од једног до другог времена
која се на ивици памучне светлости мешају у умирујућу фантазију
а затим лако у сан, као са листа на лист, са капи на кап
Погледом сам обрисао силуете и кренуо међу ноћне прстенове
Од парка до парка је корак
А између – тишина, без птица и боја, сенка готичког портала, и самоћа
Црно-бела уздиханост ме мами и не говорим ван свог огледала
мимо очију унутрашњости које ме гледају док пишем







ПРИЈАТЕЉ


Од одласка ме лечи фантазијом
Гори говорљив
О песмама
као о перлицама
О неизвесним улицама низ које су просуте
о малим месецима у градским четвртима
о себи на црти неизвесности
и мени нерешеном.

Мој мир је у његовим речима
у расцветалом квартету од чије хармоније лебдим
Мој мир је у његовим рукама,
сивим, негованим, заборављеним...

али то није у мојој моћи

И лепо је што нисам сам
макар и не постојао

и што у слободи могу да кажем





 

ВРЕМЕ ПОСТАНКА. ГОВОР. СМРТ


Сам у овом логу са руменим прострелом
дрхћем, дрхћем од разјапљених очију
а знам да је моје у магловитим шумама
у страстима од којих ћу да оздравим
и да ћу засејавати временска пространства
и да ћу се у епској нади пробудити

А од мене до сна је корак уназад
па нека ме онда ту,
где се обриси мојих слова препознају у говору,
међу свим претходним говорницима

Тањушна сенко смрти, умиритељице,
када бих теби у инат могао да заплачем
уместо да проговорим.









ЧЕЖЊА ЗА ВРЕМЕНОМ


Не знам да ли патим за временом

Да кроз њега сиђем у мит,
или у мој сетни сан о осећањима.

Све сам преболео
осим сећања које се из твојих руку расцветава,
јер сам сâм и никуд не идем
осим у празнину,
у себе,
ниско, мимо свих лоших пријатеља,
мимо њихове подлости у очима,
као кроз звезде...
да ме има
онолико колико и њихове злобе
која се под гранама крије уместо ветра,
или време у сну.






СИГУРАН КОРАК


Можеш да ми мелемну травку покажеш
и корен од сна
па да заједно низ пространства
као низ чело
међу неповратне слике пребрушене искуством
сами међу мирисе од којих се гради стварност
Склизнемо... Да ли
Већ је све раздвојено:
прошлост од мене, липов прах од ветра, реч од гласа;
толико да не знамо где почиње а где завршава сумрак,
где сопственост светла
која нам је измаглица пред очима,
симетрија међу животима,
полудах међу корацима
од којих нас само један поуздано води у смрт






ПРЕД ФОТОГРАФИЈОМ


Два нејасна лика, жуте сенке на фотографији,
под њима мост са шеснаест сводова, и избрисана река

Два нејасна лика над невидљивом водом, на мом зиду

Два нејасна лика већ упалих очију, већ кошчатих јагодица,
у оделима на којима се оцртавају угланцани ревери

Напрежемо веђе не бисмо ли се препознали
Покушавамо да се гледамо
А у обрнутом сразмеру слутим веснике скривене интриге
којом покушавају да ме намаме у хлад њиховог огледала

Њих двојица сами – ја сам са њима

И онда ме дозивају – њих двојица у пролазу
са једне на другу страну избрисане реке, на мосту између јесени и зиме,
све док не зажмурим пред стаклом са кога светли круг прашњавог месеца 







ИКОНА


Јутрос је у прозору ведро
и ватра из чела сунца
па не знам где су се прсти помешали са књигама
у којима се говори о слободи
у којима се тврди о мудрости
а наше је слово ситна бедреница
а наше су речи зрнца крви
и ситнице, и ране, и огледала прозора
пред којим од сунца не полазимо
него од земље
и семена
од наших ситних слика између даљине и ока,
од слика између сенке и образа,
од појединости која је целост у искуству
Откуд онда ведрина у оку
Чији је то опрост  у светлости
коју видимо сличну себи,
усмерени на сећање и верност.







УЛИЦА ЗА САМОЋУ

Свеједно ми је чија је сада моја улица
њом се ионако може само укосо,
из једне у другу сену, из једног у други сан,
између илузија светлуцавих од мириса;
Улицом другачијом од осталих улица
у осталим градовима који немају
плавичасту светлост у предвечерје,
и сумпорни дах измаглице,
као море над заливом где све мирује
осим љубави у шапату,
и бескраја покренутог дрхтајима,
када једно у друго верујемо и заборављамо
оно што треба да нам се деси.

Свеједно ми је, дакле, чија је сада она улица;
Мирис је ионако светлост и лако се памти,
на њему градимо припремљено искуство
љубичастим сликама које нису садашњост,
него речи упамћене на рођењу,
или наши кораци у одласку из ноћи одељене од сенки.
Све тече од једног до другог мог погледа
у твоје наручје којим стежеш празнину
да би се низ моје руке сцедила.

Ти процветаваш ноћу, међу дрворедима мирише лето,
довикујемо преко улице, као на другу обалу,
једно другом до очију,
а потом ћутимо дуго, колико је од једног ка другом крају
и гледамо у траг међу нама непрозирнима.

Када бисмо могли угасити жеље – кажеш –
да се кроз чисту ноћну песму вратимо у детињство,
међу уздахе и јапански цвет
од чије жудње су нам подрхтавале руке, невеште као ветар
и брзе, брзе...

Свеједно ми је чија је сада она улица
јер над њом ноћи нису од наше самоће
и говора којим смо описивали додире,
желећи да кроз осмех останемо сећање.

Над силуетама постоји мир и нови свет у роси.

Свеједно ми је, дакле, чија је сада она улица,
сама између тебе и мене;
Кад зажмурим она заплави кроз опало лишће
и наше стопе
са једног на други крај града,
из кога смо понели оно због чега треба да се вратимо. 




 

СИГУРНО САМИ

Како да се скријем када у том пању чучи сигуран старац
Тад укриво започето ваља распарати
и онда низ конац до истканог шумарка
у ком се наше чежње надимају као печурке

Куда у висину? Међу сенке?
Да нам од песме побеле грла?
Ти на једном крају сама, на другом сâм ја
На средокраћи нам погледе размењују птице
под прстима цвета боровница
Облаци одлазе на југ међу наше руке
Па прскају на длановима росом
од које свако на свом крају жеднимо
сами између јутарњих звезда, сами попут магле





* * *

Како по оволикој киши низ толику шуму
Ветар је завејао кругове
којима сваке јесени обележавам пречице

Град је уморан, град је натопљени сунђер
и коси таласи с југа

Моја је вера у град другачија
она је северна, као звезда;
и западна, као сунце
моја је вера од истока на запад
цвет коме се латице скупљају у зору

Град-цвет

у чијим бојама се једначим са пролазношћу
што иза сенке шетача промиче поред мене








ВРАЋАМ


Враћам све земље, и земље друге
градове у њима, и грбове
враћам
гробове под заставама
Враћам
вино што вуче на океан
па пени, па пени
рујно као пред залазак
Да, да... пред повратака
Враћам
мирне твоје речи низ моје грло
у почетак другачији од сличних бујица
пред којима ја ћутим, а ти се самој себи смејеш
па се онда загрљени прикрадамо, прикрадамо
ја под твојим пазухом, ти под мојим грлом
оштра на врху сумње и хладна испод пепелишта







ОБЛАЦИ. ПОВРАТАК


Облаци, на плавом друму...
Облаци на повратку од сна у сан.

Под њима сам се променио
путујући у себи
између оваквог садашњег
и детињства шума.

Па ме опет нема нигде
да могу усмено слаб да кажем:
Када ме позову, доћи ћу кроз лето.

Да ли ћеш ме, мене садашњег
у себе прошлу прихватити;
Јер је лето и јара под облацима,
јер је привид мој повратак у твоје косе,
јер је привид мој вечити повратак у тебе.







ЦРНО ЛИЦЕ СВЕТЛОСТИ

Откуд туђа ватра на мом огњишту?
Од ње се не могу примаћи сећању на ранију топлину
и пламену од ког је тело, а ум од светлости.

Онда је и у мени све стињало
и није ми лако пребројати очи међу угарцима
које вриште:
Хладноћа!
Очи на пепелишту, беле, ћутљиве очи
од чијег су одсјаја под таваницом
пуцкетале ужарене семенке,
па онда падале ниско као звезде
не би ли се умножиле у црнилу,
између врха и дна,
где се нашим видом убрзавају до неухватљивости.




 







ЦРНА ПЕСМА У СЕБИ



                             Имам двоструко уморне очи: 
Једне којима гледам 
друге, које ме гледају док пишем;
                                                                      Као да знам којима треба веровати

                                                                                                  
                                                                                   



 




КАД КАЖЕМ ГОВОР МИСЛИМ НА ТИШИНУ


Када би било да нисам имао све ове речи у језику
које сам неговао па онда испљунуо лепљиве;
Када бих могао да не будем уста
у чијем мраку комешају приче суве од слушања,
и опоре, и смежуране,
суште приче о искреној прошлости искрене шутње;
Остао бих у процепу између заборављеног – горе говора, доле сна...

И узалудно бих кроз округао зев покушавао да крикнем.

То осећање је зјап у шапату и сабласт неговора,
прећутано, наплављено непричање, век црн као поскок
и живо палацање у коме разумемо зачетак обликовања –
од уста до уста – да не проговоримо изван унутрашњости –
до глувоће.









МОЖДА, ГОВОР?


Како год да одлучиш, њему је просто;
Погледом га не можеш изненадити, јер је глув и заводљив
и притом још сам и сигуран, у крајности искрен а неповерљив

У међувремену док смишљаш одакле да га заскочиш,
откуд да му се прикрадеш, да га запухнеш и преметнеш,
он је благ, међу ластавицама, под слеменом, на прагу...
Он је мирна сен у стаклу, кап на огледалу,
препреден међу кончићима, мрак у шкатулици,
и огањ и пепео, и крвави нож на извору

А кад се прометне – тај би могао и са мртвог јести,
под нокат зацепити, у грло загристи...
или, лаган као дим низ утробу, док те страх не сасуши,
па да онда ведар и весео из твог прикрајка низ ветар уз гору







ЦРНА ПЕСМА У СЕБИ


Црни, црни све што сам написао у себи
Све се јодом огрнуло:
ноћно море и сенка ноћног мора
И још црње и још гушће...
Црно као лепота, око из ког стрељамо,
Моја улица по киши, суза,
Моја улица-суза – црна, црна...

Црн бор и црна шума, на крају црне ливаде
и дан црн на рубу песме.
Непрозрачно је све што сам у себи написао:
да бих га окушао а после заборавио...

Знам да ће ово црно све да засени
и да ће се од њега речи одбијати:
Од црног говора у црн зев
Моје лепо црнило
као Харон и бели цветови астоделе. 






* * *

Доћи ће јесен, по реду, да неког буде више, да неког не буде,
као што нема споменика које смо хранили уместо гусеница
кроз маглу према светиљци
од које су се одбијала зрна нашег говора
и цијуктала, цијуктала
а ми се надимали гласни:
– заобиђи говор, заобиђи говор
јер споменик је звоно и одјекује нашом празнином
споменик је глув од празнине
па га ујесен хватамо из страсти
у јесен бачену у маглу
у саму суморну јесен.







ПЕСМА У БОЦИ


У песми је боца а у боци порука:
Све је одувек лепо
и све кроз ништа
преко средомеђе
да се љуска отвори око зрна нас пређашњих
као око О две руке када се склопе.

Када чујем – земља
прва је мисао отаџбина.

И онда из крајности у крајност
док не раскрстимо са пређашњим,
са веком у којем је умирање постало технологија

слободни да из часа у час никоме не верујемо,
ако нам је слободно да у себе саме људски посумњамо.







КИША, ПО РЕЧИМА


То што сам сâм, само је
идилични наставак мог претходног живота;
Јер самоћа је само моја, моја само обична исцртаност;
И још не знам зашто сам тужан у њеним тачкама

које по мени као ова, као киша,
које ме односе – поглед по поглед

да пода мном не остану ситнице
од којих би се могао изградити говор
или опет набрати у оштро високо чело
или подметнути под стопала
ветар као што се подмеће

да ме у самоћи обрадује
црвен и цветан.







ВЕК ЈЕЗИКА


Кад прођу два века између језика и језика
као између дана и ноћи, између два трептаја,
у сан ће нам провалити војске оноверне,
на погледу од говора и голе;
Војске жонглера и уличних сабеседника
од којих ћемо три пута учити док не разумемо,
које ћемо три пута слушати док не чујемо...
Немушти, само неми, са устима посред два зева,
са језиком ка забораву,
већ округли и умиљени новом молитвом...
Између два века два језика,
између две речи два човека.
Проповедници нас оглувели,
па сад тражимо пут међу препричавањима,
ми – непричаоци, голих ушију,
сатрапи и замучали.
















ПОВРАТАК НАКОН ПРВЕ ПОХАРЕ




 

Ви ћете морати ићи на бојиште
да нађете тело вашега оца
и да га сахраните.

                                                                                                          С. Пишчевић









 
ПРЕТРЕС КЊИГА

Не сан, свет слави самоће победу!


Будим се уста пуних тешких речи:
Низ реке се враћам у август, иза олује,
излоканим друмовима, кроз опустело,
кроз просечено, кроз себе као када сам равнодушан;
Иако судим да није време повратку, ослушкујем:
Врело је, па дан мирише на летњу траву и прегрејану боровину.
У себи пишем, коначно, коначно, коначно...
А онда тражим реч којом бих описао оно што би могло доћи после.

Изговорено не видим.

Град је решен метежи, слободан у пустоши, сломљена игла,
још топао а дрхти;
Град је остављено дете и замењен идентитет којим се крије двострука превара:
У гостионици групица војника раскопчаних блуза, јер је лето,
ћаска о свакодневици.
Онај најстарији, што је бројао у себи, брат ми је,
иако не знам шта нас је раздвојило.
Док они седе, а лето је, знанци из првих села пребирају нам кућу,
гледају шта све не би могли да понесу;
Премећу књиге, завирују, прелиставају,
Траже непрочитане странице, погледују се, врте главама:
– У два брата, два различита света – сложише се.







СВЕ САМО ОСТАЈЕ

У миру је довољан само један врисак са границе.


Када са Вилиних вода негде према истоку у раздан напрте пуне колевке
све друго остаје празно и разгољено, муцаво и наглуво

И све само остаје

Тада се најмање зна о онима који су отишли
Не види се и поуздано је

Пут је самоћа и јастук пун пребране беде
Пут је широк страх и без мириса ваздух пред сан
у коме видимо да се ништа неће променити
ни одласком, ни повратком, ни слободом, ни правдом света...

Ниоткуд је већ одавно постало карактер
Ниоткуд – наспрам слике
и дубоког пространства из ког захватамо сенке, и сумрак

А тад се најмање зна о онима који су отишли,
и неизвесности – шта ће се десити првог дана, када стигну




 


ПОВРАТАК НАКОН ПРВЕ ПОХАРЕ


Три пута смо проверавали да ли је ветар у брезику...
Повратак је био нејасан: траг опанка и где-где сенка,
па цвиљење уместо плача, да се не одамо, ни пред собом,
да ни сами не знамо под пепелом чије куће смо се скућили,
под чијим смо темељима ископали трап за децу
да их игра не изда
и да их од росног ветра заклонимо.

Зором смо пробирали казанчиће, црне од пламена храстових гредица,
и на оним лепшим иловачом лепили посекотине
па грејали снежницу и кували кромпир што је за семе остао
под буњиштем где је закопано све највредније.







РАТ У СНУ


Рат је немогуће проживети – преживети...
Рат они срећнији живе дуго, вечно.

Одбегли се враћају
како би и даље били незаменљиви прогнаници
како би се поново домогли живота,
окренули на почетак
тамо одакле су збежали.

Рат се никад не привиђа; Рат се никад не сања.

Увек стваран
и пријемчив,
навика као свака друга,
о којој се машта, за којом се пати,
због које падамо у носталгију
све док нас не умори, коначно.







1941.


Као да не знам одакле долазиш
као да не знам где си се наменило

Од пролећа ти се вуче црвена коса
довде, до предзиму, међу ове рушевине, да ослушнеш
како нас сагнало
да би се у жицама грејали

Низ црвен пут
у црвен лагум

Жилама везало
да се сва крв у обојке сцедила

У себе нас угонило
Од Чемернице до Цапрага

па онда у срце, па онда у затиљак
по врбацима под Градишком

са жицом на леђима

низ реку, низ друм
ситних цеваница, у ситним опанцима
с пута под пут
у смрт







1942.


Када се из сна иглице у меки облак задену
закопча млад целац низ потоке
Јер је ситом небу доста месечине
А земљи кајања
Ветар је живи прут разигран
па се стресе, осетљив
па завејава
за неког смрт сигурну као вода
А ми чекамо доле у плетери
и грејемо мокре гранчице
не би ли се очи одмориле
од белине







1943.


Нисам баш толики слепац да не чујем
како (Да л' отуда?) од истока подрхтава
Не вреди да се крстим над оним што је већ прашина
не вреди пред толико чврстим одлукама
па таман да ће и свет да оголи
да ћемо заједно са њима у ваздух
међу невидела, у јаме

Нисам толико глув да не видим њихова циктања
како нас крилца просецају као јабуку, да се осемене
брзи, као природни,
да се у наше месо задену
и да ћуте док га не загноје
па онда да сикну низ језик, у нас, у себе
у глад.






ВАТРА ЗА СВЕ


Кроз снег процедило блато, под јарком сув чичак
Сув човек под ледином

У оџаку као у кошници – са брда опасао дим
у долини ври зимско млеко

Иза два села, за оним брдом,
од Јусиног седла до Тошиног кундака,
обигравају војске, слепе и глуве...
а кад би виделе оно што не виде,
и кад би чуле оно што не чују,
не би се прометале међу грабицима
него – свака у своје чизме
па низ целац, по трагу гусенице,
да потпале оно што им је још остало
пре него се сконча у оба табора
над којима трепере сенке вешала
и студ гола као јабука.







ГДЕ НЕСТАЈУ ВОЈСКЕ


Куда се окрећу мапе,
нејасне, прашњаве, у две боје,
са унапред смишљеним потезима,
и иглице, и заставе на њима
и компас од горе према доле
што показује
у облину тела
и несигурност,
у облину несигурности
у виткост врата
у крв на подбратку
у нашим жељама обрисане руке
у нас као у руке
којима смо цедили грожђе
и онда их мирисали
дуго омамљени
црвеном грожђаном цеђи
и сном

Војске нестају у очају
слично човеку кад нестаје
певу птица у огледалу
огледалу пред нама самима
Пред нама у слабости
када се измеримо уз звезде







НОЋ НЕРОЂЕНЕ МАЈКЕ


Она спава без сна и домовине
спава под сунцем и дневном месечином
под лунарним зубима
на обали, под мостом, позоришту
међу књигама,
на границама историје
све док у сну не постане припитомљена
онако голуждрава,
мајка која је постала наш отац
од кога учимо –
ако нисмо жене, нисмо ни народ.

Причај ми ти сад бела, у сну:
како се јабуке мресте међу сунцима
и како су се спремале велике легије
за наше очи.

Она спава без сна и домовине
под војскама
и зидовима кућа низ које цури
бела искричава цеђ.    






* * *

Две године је отац Димитрије неговао кетенова стабалца
две године се лети рибом мрсио
ситним се рибљим очицама хранио
да не би погрешио
Па би у речици топио жеђ
и жудео за белим рибљим слабинама
за мрежастим облацима
мехурићима пуним семена
шачицом слузних младица
жличицом малинових бобица
И тако до касне јесени
па онда опет међу крушчиће
са врелих табли
до пролећа
у кругу између рибе и хлеба;
и конопљаног ужета
које се зањихало
мерећи живот као брзину














ЈЕЗЕРО У ТРИ СЛИКЕ








 
ЈЕЗЕРО (1)


Ноћу небо над језером подрхтава, ваздух је црн од планина,
ваздух је густа пена међу погледима и вретенасто тело ветреног бича.
У ваздуху је привид, тежак сан у ноћи путника
и све је потчињено његовој дубини.

Сан као језеро:

Избрушена литица, и под њом озвездана река
у чије су мисли огрнути дубоки пејзажи;
Река са дна језера и траве са загрљеним вриском;
Реч са потонулог гробља, ехо уситњене кише
и кроз њу пев већ порцуланских птица
ухваћених у сенку под мртвим воденим брезиком.

Између мене и језера је прича,
па да кренем од почетка заборава ка јутру,
у дан жут као свећа,
у језеро... и језерску ћутњу међу сликама...




 



ЈЕЗЕРО (2)


О језеру су нам причали, и о океанима;
Слаб је глас над слабом водом,
у изобиљу мрака и снаге, у траговима сивих путева,
глас над огледалом у које се утапа цвет звезда
и светлост мерена слободом и свести...

Језеро је мртво језеро под ревером, поништена материја
кроз коју пролазимо по рубу сенке и мисли о новим сеобама...

Језеро не пориче самоћу, ћути,
од једног до другог погледа из висине у себе. 








ЈЕЗЕРО (3)


Језеро је лаж о мојим страстима,
непрозирна измаглица, бездано олово,
варка на путовању;

Тесто умешено пред ноћ из које се кренуло у прошлост,
кроз ситне дрхтаје ветра, ношени воденим смером
између вирова и осунчаних сећања;

Језерски крик из дубине...

Језеро у страху, над накосим редовима,
и цео пут пешчани
из ништа... у себично наш заметак... 















НЕРАЗГОВЕТНО ВРЕМЕ













НЕРАЗГОВЕТНО ВРЕМЕ


Зар је тешко претпоставити да се покаткад запитам,
као што се покаткат свако запита, да себе осумњичим,
као што покаткад свако себе осумњичи, да сам убрзао живот,
као што покаткад свако убрза живот,
(а живот траје онолико колико је брза илузија о њему)
непроцењиво дуго слушајући време,
као што непроцењиво дуго слушам препричавања о дужини живота
која је разапета између мог унутрашњег
и његовог вањског сна.

Из дубине гледам у свет.
Брзо је све чега се дотичем, осим гласа који споро пада са усана
на пролазност мекану од сопствености, у још дубљу тишину
из које се не враћа ни шапат, ни слутња изговарања,
заробљени у дијалог о постанку као у црнило,
као у несвестицу – реч у корену неразумљивости, од ничега до свега.

Зар је тешко претпоставити да се покаткад запитам –
колико је од рêчи до неизреченог,
несигуран да сам савесно измерио време, између садашњости и будућности.







 
БЕЛЕШКА О АУТОРУ


Ђорђе Брујић, рођен 7. децембра 1967. године у Карловцу. Објавио књиге поезије: Нови пусти дани (Ободско слово, Подгорица, 1996),  Страх од шума (Народна књига, Београд, 2001), Упутство за путовање (Просвјета, Загреб, 2004), Кућа на леду (УКЦГ, Подгорица, 2008.)
Приредио Савремено пјесништво Српске Крајине (Избор из савремене поезије Срба из Хрватске, Књига Стварања, Подгорица, 2002.)
Живи у Подгорици.











































































Нема коментара:

Постави коментар