Последњег дана вече

Преузмите књигу овдје

 

Ђорђе Брујић

ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА ВЕЧЕ

Улица је била једина кућа без зидова,

кров се провидео и осипао као песак –

– зрно по зрно капало је на пут уместо сећања

***

Хладио се сутон, мајка је ћутала миришући ваздух:

Благ, мек, бео ваздух;

И само место и само време

А онда се спустила низ дирке од степеница

преко којих су ковитлале речи – Црне и беле

Ко путује, каже, сам је – Низ улицу као низ ветар

А ја, ево, одобравам да ми се кости овде сасуше,

и молим – реч по реч, иглу по иглу

да се ова дугачка црта у безброј тачака распе

Као по снази пре стварања

из које је и круг ових точкова засенио

Шкрипала је колона, под прозором је седела девојка,

рашчешљавала косу, смејала се

Између точкова провлачила се песма

Био би то блуз о звездама и одласку

да није било девојке под прозором,

да није било смеха, и дечјих очица

испод најлонских надстрешница које су путовала као велика огледала

и у њиховим пластичним животима одраз месечине, тек зачете,

као рози пупољак или зрно орашчића у који је стао живот

Око њега ће се, као око ока, скаменити љуска,

и бићемо сигурни унутра затворени – смејала се девојка,

онда нагнула према мајци:

Кад већ нисмо отишли, време је да се вратимо

***

Јутрос све путује, непознати људи претачу ствари из једних у друга кола

Страх ме је колико су вешти, па окрећем главу од њихове рутине

У колони свако путује за себе

Сви у своју тишину закључани,

на успињањима и застанцима,

у хронологији љубичастих слика

мекших од водене изнемоглости  

која се по траговима разлива

Једни су разапели шаторе по травњацима; жена је принела дете грудима:

«Расте крај последњег рата и враћамо се са децом»

Народ се размилео градом; човек ми говори о топовима који прецизно погађају

и реци коју је оставио испод куће, брзу и хладну као живот:

«Реке ће остати ми, наши замућени двојници и када опусти, по њима ће се знати»

Из болнице износе рањенике, полако, као једну по једну ствар;

они гледају у небо, и чекају;

људи у униформама размештају камионе:

«Рањеници одлазе први!»

***

Измаглица је још ниско и ваздух мирише на охлађено уље

Брз је корак у војничким цокулама;

по брзини хода разликовала се глад

Све је текло хитро – деца су плакала, мушкарци у остацима униформе псовали,

жене се тискале пред месаром у три шпалира

Старица на дну ко зна чије приколице подвезује мараму, одмерено,

с погледом преко врхова дрвећа ка навиљцима пресушене детелине

и капима млека у прашини...

Месари делају брзо – помоћник кроз мувљи накот добацује оглодане кости;

У руци жене новчаница са десетак облих набубрелих нула

налик стомацима мува пред кишу.          

***

Ово је најудаљеније црно место на свету

Из њега видим само корак у прошло

и није овде белег са ког бих могао да се вратим

из погледа у поглед, међу бело стење

Речи се преносе споро, црнило их утишава,

па све постаје шапат и недореченост

Са црне тисе у белу провалију,

у пусто лето кад цео народ ћути,

а безвољне подбуле очи пребиру по околини

која је до јуче била град

У крошњама дрвореда певају птице

под њима босонога жена растреса перје

намештајући узглавље за још једну ноћ.

Из таме светле беоњаче – дечак је био Петар;

Ноћ нас очисти од путовања

У црном се замене вредности слободе

као кад казаљке на часовницима покажу различито доба мéне

Пред илузијом се у тмину очију склањамо

Жагор је замицао за сенке,

улица је била једина кућа без зидова,

кров се провидео и осипао као песак –

– зрно по зрно капало је на пут уместо сећања

***

Било је последње војничко лето

Ноћ дубока као изоштрен страх паука

Лепо је мирисао град заробљен његовим ножицама

Како да се учиним човеком међу толиким неизвесностима?

Коме да викнем: Човече!

Неизвесности у црно-белим тоновима под којима је наше шумско море

Човече, сами човече!

на чијем се лицу мреже остаци историје

као кад бацам камен по камен у реку

а она се заокружи и усхити у брзини

пред којом све постаје ништа у животу 

Градски номади су се помешали са избеглицама...

Где-где сине пламичак између цркве и трга

и лебди као прича о самоћи рођена у зраку пригушеног светла...

Однекуд вичу – Гори!

На ободима града титрао је ватрени венац

Зора је била још далеко када се колона померила за корак

***

У облаку прашине јутро је експлозија, почетак за сваког од нас у реду,

за путнике који на тротоарима чекају зелени звиждук

Деца су покупила свако своје коначиште

Дубина им постаје прибежиште у које главице жуте од путовања склањају

да не би поново видели друмове, све један ко други,

што гурају људе у таласима, кап по кап, слику по слику;

И боре које са лица на лице прелазе, као неверица и неизвесност

Очи ће их однети у нешто звездасто, живо попут реке

која се од њиховог детињства ваља низ засеке

и цеди да се у трену на непцима осети свежина,

илузија о тек рођеном телу које ће се уобличавати кроз светлост,

чисту плавичасту светлост

***

Овде никада ништа неће проћи, над сеобама је росна месечина

а испод згаженог лишћа звезде

Замрзао се предјутарњи дрхтај оних

који су из паркова криомице излазили у стварност,

и сећање чије су слике увек претпостављале дистанцу,

слике другачије од оних за које смо само трен пре веровали да су најискреније

Детиња лица су и у сну бела; сенке тумарају напуштеним кућиштима

а онда само корак уназад где смо чекали плен, јер међу нама нема разлике,

па увежбавали на мртвој ловини тачку по тачку слободе,

усредсређени на инстинкт, на трен обмане, док се иза нас вукла бела пустош

«Креће... Понети чега се дотакнеш...»

***

Пролазници долазе... Одлазе

Обични, сами, оголели пролазници,

пролазници са очима које вребају безвољне

и знају да не постоји зид испред кога није будућност

(Бесмртност је у њиховим змијским ногама)

Будућност дебела као море

у ком се пене погледи лаки попут речи –

мехурићи вокала под којима просине месечина

и свод звездани на воденој опни

па се распрсне у росну капљичавост

и буде целина у коју се из дубине

засецају боје звона

И паслике и привиђења,

и варљивост материјализације

Пролазници долазе... Одлазе

Бел им је пут испод заставе,

и сам као ветар

или кап из врела

чији се траг тањи, спор и неуверљив

***

Они који не спавају ћуте

Ноћ је жута од влаге и врела

На прозор преко улице куцају две сенке

Ноћ је жута од влаге и лукава

– Шапат је ђавољи знак – мрмољим  –

– Ујутро ће нова потерница;

Или је неко од избеглица опет побегао

Зашкрипи прозор, црн лептир ми запречио видик,

низ колону пролеће аутомобил –

– на белом боку црна слова

Од шапата је ноћ још гушћа;

Тајна брзо проструји

Они који не спавају ћуте,

јер шапат је неизвесност за предодређене

Мирују обе војске

До јутра премећем књиге... Тражим...

По лицу корица видим да не постоји

упутство за сеобу

***

Мирис ме тера на сећање

и већ ми се црно грло осушило

од гласова приче коју сам слушао

напет да сваког трена проговорим,

као из кошуљице упредене

у остатке унутрашњих ми слика

Али уместо да прснем

и раставим се са својим усменим делом –

– умукнем

Говор у овом надвикивању је хроптање

чију промуклост једва да и сам схватам,

као висину, као поверени ми знак,

па онда само произвољно промрсим –

– није град за мене, чак ни у овом бекству

    

***

Време обликујемо брзином разговора

По друму је стаклена тишина –

– распрсне  ли се – хоћемо ли моћи да ћутимо

Велики је простор нашег славног пута

а на одморишту топао дочек уз ватру –

– послужују нас једним по једним детаљем историје;

А ја себе тобом осликавам, не знајући шта нас то држи на окупу

док се са стазе на стазу преливамо

Одлазимо да се још једном вратимо,

макар нам прашне очи ослепеле,

прогониоце да намиришемо

уместо себе њих у огледалу да осетимо

Спокојни смо у низу, јер ко није кретао

не може се у другом препознати

Истресамо песак из обуће,

као године што се на путовањима скупљају,

године – обле успомене на лутања

од чијих слика нови поредак градимо

мерећи кроз дим црвенкасту дубину пустоши

***

Чак и када би време стало, смисао света не би се променио

Знам да у овој линији нисмо ми, него неки давно убијени војници

чије очи само личе на наше и смеју се девојци

која са чвсто затегнутим ременом на пушци

корача – један, два...

У њеним зенама, између две висине,

задрхтала је страст за путовањима...

После сам је срео мртву, у Двору, где је све мирисало на липу,

само десетак метара од моста, једне ноге превијене у колену,

као да ће сваког трена да устане и потрчи у дубину

Смеши ми се док прелазим преко реке

Машем јој – Остани!   

***

Оног дана када су се први одрекли чинова

више се нисмо распознавали

Ко су ови људи што ми гракћу под прозором,

ови што слуте зловремену,

ови у мрављим телима и у мрављем часу

Брзи – горе, доле претрчавају – проњушкају

па с пуним наручјем под шатор, у мравињак

Други извлаче, бацају – запрега је само за један смер,

а две су нам границе, ко успе да пређе...

Није ни мом телу свеједно –

– Останем ли, нећу моћи бар некад да се вратим

***

Времена се предноћ мењају,

кад се са сумаглицом подиже стрепња

Онда као сан на веђе притисне

да занемимо и ослепимо,

толике векове у трену да прећутимо

Надамо се у провиђење да ће рат на Јуриним брдима скончати

Глас са радија нас уверава у сигурност:

а народ се клео у немоћ,

несвестан да се времена најлакше предноћ мењају...

Док су они путовали отаџбина је преко рамена гледала;

Док су они путовали отаџбина је на мостовима бодљикаве стене зидала;

Док су они путовали...

Кад је дошло време да се реке преместе,

колона је са барјаком на југ...

Поново међу четири зида

одакле избављење води само

у оштру таму углова

или у округли бескрај

***

Ето шта све може да учини човекова непромишљеност

Јуре трактори, коњи... Беже људи...

Коњи-трактори, пред нама се надигравају

док једни не посустану

Онда гледамо низ равницу,

низ поље, у пут;

У живот гледамо кроз презрење

Метеж је пред очима,

а коначно, шта би после толике славе и вредело видети

***

Брег, и ветар, и под њим димњаци села,

Нисмо ни празни ни сами,

Мирише кроз нагореле шуме на црвено

Као на крв коју смо од детињства слаткасто дисали;

Нисмо ни празни ни сами,

Клија на крају лета семенце

Не би ли овај мутни мех у срцу сачувало

Макар као жижак из ког су све ватре

Под наша стопала подметнуте.

Окренем ли се, шта да им кажем,

Када ме знају као што знају себе,

Неприметно снене и сетне,

У прогорелу слободу згомилане,

У привид нестајања,

Иако нисмо ни празни ни сами

У овој бескрајној слободи

Која попут реке откида

Једно по једно зрнце раскућеног сећања. 

***

Глад, глад, глад... Од устаника је остало само разапето једро

Хлад ме је намамио па лежим у жбуну у ком сам се у детињству крио

Врело је и народ се у ројеве сабио

Из хладовине гледам како се зујање испреда из војничких цокула,

шкрипе гумена срца опанака, босе ноге се саплићу о врелу калдрму

Хиљаде стопала оставља црне трагове, густо,

да се међусобом не би распознали,

да црним бели пут завеју 

Преко нас као усирен летњи облак, с брега у долину,

са црног на црвено, ослепели па за њухом прелећу

У игри стварања њихов смисао почива у нашој разградњи

***

(Шта сањају избеглице чекајући да крене колона)

Овом лету недостају мириси, пуни, заносни, у које верујемо,

мириси у сећању из неког другог света, из округлог говора

пресликаног у огледало у ком меримо свој последњи облик пред излазак

Вера у моју сумњу је трагање, премда ће ме страх потхранити,

и дубље у неверицу, као у бистрину вира, као под сеновити врбак уронити,

па онда у свет од чијег се сјаја одбијају речи;

У свет безгласан где нам је зев сећање на почетак

и модра уста старице која би кроз нас да проговори

отварајући очи док сања да заједно тонемо – кап по кап...

У тесном, у плитком

остављени да лебдимо између површине и дна

***

(Протерани на старом сајмишту)

Не верујем да нâс оволико може прећи само једну границу

Сачекаће нас, па – назад, а ја више нећу

иако сам од зрна незнатнији

Нека буде како се покаже

Али нас оволико, преко једне границе?

Ако ништа, оно због оних косица

које смо успут погребали

па сад око њихових душица

као мравак око звона кружимо

А ви бисте сви тек тако да у један свет уђете,

као да ће скривено остати скривено,

као да се оне свећице неће опет негде упалити...

И сви, кроз само једну кључаницу?

***

Замирисале су ми године као листићи папрати међу овом трулежи

Говор нам је неизвесност, говор жуди повратку

као да свет није од једне славе

коју сапиру воде

и од извора до мора ваљају

Живот нам је наплавина

која се у зеленом љуљушка,

дубоко испод моста што спаја двоје у нашој целости 

Стоји ваздух, све стоји у колони

Нас оволико а он сам

Па онда заборављамо себе

и међу расутим љуспицама тражимо наду,

макар у жубору кукурузишта

од чије нам се жуте свиле

плету кончасте омче

Нисам се нагледао па сад миришем

не бих ли видео оно што су ми раскућили

У сећању све мења лице

Сиви смо и сенка се извија као рој у ком су скупљени сви гласови

Из њега се, као из ужареног вртлога, додаје смисао, по мери,

онолико колико је потребно за слику

или њен одраз округао као тачка у слепом простору зенице

***

(Човек у сенци тракторске гуме)

Ко зна колико ће ова ватра, ово платно догорелог лета,

ова незапамћена жеравица под табанима, овај румени плик

у који су упузали ветрови

Кратке су нам сенке, кратки уздаси; и што год да хоћемо данас бисмо могли,

само када би дахнуло, па низ руке, па низ плећа... од соли да побелимо

као од зрнаца речи које из жагора веју по нама

Главе се путу приклониле, свет титра, трепери, жарка нам је вера у даљине

и слободу од које смо за танко окно доспели

***

То што личи на осмех остатак је нашег задиханог говора

Слили смо се низ стазице, па је зато, ваљда, у ветру

остало више нас него речи, које као слутња и сумња

голицају ноздрве гонилаца

Исти нас је језик поделио

и све је лепо сложено у историји;

И закључано, и непрозирно...

само за себе и све своје будуће варљиве слике, и заблуде

Јер ће бити када ће прогониоци сами себе прогонити

отежали и збуњени пред светом који их је опчинио;

и глув ће остати глас:

Одакле да вратимо оно што никада нисмо имали

***

Улица је ноћас лепа, град мој је у мраку, у наговештају

Да прођеш и да га не додирнеш од тишине

Нигде оних људи што два дан већ ниоткуд долазе

Нигде ничега ван мене и сећања

којим бих путеве могао измерити

па онда нестати у светлости

на чијој би се брзини путници у сну огледали

Човеку до себе шапћем: Лаком сам на тишину, али стрепим;

Зар је обично да толико народа само због моје слабости нестане

Свеједно – каже мој сабеседник – кад год пожеле они отпутују,

па мирују док ми не прођемо

а онда се врате као да никуд и нису одлазили,

чекајући да их поново покрене нечија илузија или крик

***

(Пси рата)

Откуд толико њих међу овим зидовима

Од оних што су се некад звали мародери

данас су остали пси рата,

раскућници и легионари, стопе иза нечујних корака

и брзина којом се преливају од сна до сна

из светла у мрак

где дели се све што је остало од света –

– од игле до крваве војничке објаве

на којој се не разазнаје ни име

ни бритак потпис оверитеља

Преко нас као усирен летњи облак, с брега у долину,

са црног на црвено, ослепели па за њухом прелећу

У игри стварања њихов смисао почива у нашој разградњи

Ви, зацело, не верујете у псе из пакла

***

(Пребројавање)

Што смо више сами, то нас некако више има

Некад много мање

Негде куд и камо више

Јер су тачније оне књиге

са листовима од свиленкастог папира,

по којима се опрезније пише,

па су зато отпорније на време,

сигурније од прашине, неопаљиве

А слова на њима видљива

само у казани час,

иако се боље разумеју ноћу него у подне,

када им сунце преполови табаке,

а оне пресавијене који се такође

међу њима сахрањују,

ионако нико не чита

Однекуд, дошло нас напола

Баш онолико колико треба да нас буде,

колико би могли лакше нас пребројати

док други не дођу

Људи су се рачунали по очима

па је било неједнако,

јер су се зенице умнажале као у црвеном,

у огледалу, или у сеобама...

И тако у даљине...

Из којих се види

да нема нас онолико колико нас свих заједно постоји

***

(Подрум)

Живот у подруму мирише на прегрејана тела

По зидовима се суше речи и остаци доскорашње свакодневице,

прогорева светлост око које ово прибежиште постаје још тешње

Ноћ у подруму је свилени сан

међу ситним дрхтајима који превиру у таласима

Ноћ у подруму је унизитељ, пред којим једнако чекамо –

– излазак не значи избављење

јер до подрума води небројено степеница

И празан подрум је пуно склониште

Стрепња улази рано, док се увијамо у себе,

у добровољну тескобу

Подрум је пун оних слика које сам хтео да заборавим од детињства,

глас пред лавиринтом расцветаних праваца од којих ни један не води у слободу

Заборављен у непрегледу, као одбачена земља у којој клија бесмислена страст,

верујем да је свака искра предсказање нове звезде,

као што ће и живот сваког сунца завршити у варници

У том варљивом миру човек је бео и пресит

Грумен сваког трена може да експлодира

и отера у бездан све што му је претходило

Слобода није само у подруму

***

Верује ли ико у ову ми самоћу

међу хиљадама живих очију запрепашћених луталица

Пролазност се мерила њиховом дубином

која се као језеро пунила невидљивом реком

Самоћа ми је унутрашњи крик

Само моја међу овим успаваним слугама

чији се лик вуче ниско преко огледала

одакле светле пролетња села

и сета напуштене домовине

Огледало је пред њима задоцњела слика времена

и илузија о себи

У њу се не верује, у њу се нада

као у летњу кишу која треба да оживи оранице

пуне семена

и вретенасто корито реке

чија се брзина спутава усамљеним одразом човека

***

Ујутро, искоса, враћен стопу у прошло

премећем остатке, реч по реч детињства:

О томе о чему говорим синоћ смо ћутали

јер какав би то био живот без тајни,

мимо свесрдне опсене у јари и на крају пута

где све трепери, титра у прашњавом ритму корака;

у збрци говорења свакој речи понестаје уздах

између два зева говор остаје у погледима

без наде да буде друго до потајна страст за причом

или тек брз одговор пред заборавом

над којим расте жудња за тишином.

Из близине песак, у подневу сунце, ништа поврх црног,

друм се у друм слива, два реда у један:

Што више смо међу људима то нам је смрт ближа.

Не види се више: дрвореди, липе...

Између црног и белог само је једна реч

као истина која на путу постаје сувише непредвидива.

***

(Црвени преврат неба...)

Црвени преврат неба,

Лето које смо дисали

Кроз румени прах се

под стопала умрвило

Како год говорили, о чему приповедали,

усне нам остају непомичне

Усне заливене јаром

Иза њих се речи гомилају

Расте запречени говор

као плик под језиком

надимајући се

док глас из њега не експлодира

и разлије се као бело по путевима

који нас у обећано изводе

А кад дође јесен

Привићемо се сећању

како бисмо били ближи повратку

из празног у испражњено

и опет се уселили у себе

тамо где нам се прича у немуштост прелила

да остане заувек

дубина магленог неба

и кораци

за којима из света у свет уходимо

***

(Парцела 142)

Нема невидљивих сенки око наших ручица,

За њих је реч оградица...

Дуго још број бићемо

За којим наше очи из овог мрака,

Из  овог невидела,

За којим поглед кроз прошлост отиче

Једну по једну сузицу

За оним што ће доћи након нас остављених

У гроб као у земљано море.

Полако пренесимо сећања,

Нека се ништа не помери,

Нека ништа не уздрхти;

Наше расцветане усне

Довољан су знак да се умири ветар

Који нам кроз кошчице,

Над нашим детињим пупољком,

Кроз страх од уплетене жице

И плеснивог сламног лежаја,

Дише у потиљак и буди

Из напокон умиреног сна.

Полако пренесимо сећања.

Испод трава нека не буде шапат,

Гласом да се не одамо, ни трептајем,

Док ову људску сеобу испраћамо,

Опет остављени, у тешњу шачицу збијени.

***

Парцела број 142 на загребачком гробљу Мирогој  крије тајну дјеце мученика. То свето мјесто које је 1942. године, изван тадашњих граница Мирогоја, служило за закопавање „иновјераца“ данас одише миром на граници шуме, гдје лежи скроман споменик и мала надгробна плоча.

(Из књиге: Душко Томић, Путевима смрти козарске дјеце)

***

(Исповест човека са два имена)

Нисам разумео шта значи збег, ропство, цивили,

али знам да је мајка родила девојчицу

у сточном вагону који се љуљушкао

према сумаглици Градишке.

Тамо сам видео како броје промрзле дечје руке,

а мајку и Лепосаву, ону исту из вагона,

на њеним недрима, гурају у цистерну као у бели мехур

где ће се душе са гасом измешати

и праменовима ко зна чијег смеха,

тамног, још тамнијег од црног речног гробља

Ја сам миловао траву, додиривао зреле латице маслачка

и чекао када ће се јато њихових меких крила

просути над згрбљеним телима уместо опела

Од тада, било куда и било кад да пођем,

увек ћу, за једним или другим именом, стићи на исто место,

међу опасане ливаде уз реку из које, знам, не светли водена зрака

него црне зене модрих девојчица

Од Градишке – Јасеновац, Јастребарско, кужна болница...

Ћутао сам као што и данас ћутим;

и сањао – теку крунице маслачка...

На ливади, туђ свему, бирам између

Војко Новаковић и Гојко Кнежевић,

бирам двојно унутар једног себе,

ћутим и бирам између две самоће...

Од тада, дакле, било куда и било кад да кренем,

дању или ноћу, зором, у горе или градове,

да се сам живота надишем,

знам да је једино мој пут,

међу свим људским путевима,

за два човека намењен

***

(Коло на Машвини)

Корачам да их не пробудим,

да им се плач у црвену пену не разлије

Ако су будни да знају због њих да бдијем

Сам, ја безнадежни стражар

над њиховим још топлим телима

и овим брдом и јамом

У чему је снага речи осим у забораву

Зато ћутим пред црквом од њихових детињих срца...

Лица, лица, лица...

А они мирни и високи, лепи као море

Са веђама насмешеним остацима џелата

и очима загледаним у дно моје несанице

У срце да нам се подсмехнеш

у нож у срцу да нас погледаш

Приђи! Голе нâс у детињству да препознаш;

У свакога шака као зрно проса

У колу бели,

у колу голи и бели

од кога коме предани

Сад старимо заједно,

као земља и небо над њом што стари;

Они бивша деца

Нож ухваћен у замаху,

па корачам да их не пробудим,

њих двадесет у мојој зени

***

Тко је осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда, изнад Раковице, код Слуња, када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке!

(Из књиге: Др Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, свједочанства геноцида)  

***

(Велика ватра)

Како да назовем сенку која ме испуњава као празнина?

Око нас гори, ватрене омче дрхте у предвечерје;

Кроз сумрак описујемо жеравицу хоризонта:

Варнице су као птице,

у свакој од њих је живот велике ватре.

У пламеном кругу нема изнимки.

Гори једно за другим...

Закључајмо запаљене куће,

јер шта би ван њих још могло да нас угреје.

Нас је мало, међу њима невидљиво присутнима.

Да их осећамо, знали би како да нам се приближе;

Да им верујемо, кроз очи бисмо их пустили

да нам се у говор умешају,

па да чујемо оно што из наших уста роморе,

да нас преплаве сопственим речима

као ватром коју препричавањем разбуктавамо

и гледамо у њен весели, пуцкетав смисао,

у њену шарену игру што нам погледе усисава

и у велико ћутање затвара,

па нас кроз узану празнину

из нашег у њихово видело пресипа.

Има ли толико светова који треба да изгоре?

***

(Опатовина 21. Опатовина 2)

Све је још онде, као да је одувек:

кућа која је најпре била Опатовина 21 па Опатовина 2

Није да не разумем празнину

Бројеве разазнајем по вековима:

Кад год да су рушили, ми смо зидали

кад год да су тражили, ми смо налазили;

па и сад боси у дубокој води препипавамо ослонце

не би ли нас речна ћуд пронела

од црне на црну обалу;

Да онда тражимо тишину у вреви, себе у зрну,

живот у линији, срце у језику који нас низ светове расељава

Колико год да смо понели, тела нам не беху лакша

А тишина је тешка и мирише на дозивања

или на пев усамљене птице на крову

куће која је најпре била Опатовина 21

Па Опатовина 2...

***

Ево нестају путеви и нестаје моје ја које их је следило

Ја које не зна куда, ја без цеста давно уцртаних

у скицу што га је од једног до другог презрења водила,

као од града до града, чији су темељи

у давнашњу некрополу укопани,

у давно изумрли свет под маском за нас предодређеном,

уистину, међу белим остацима историје

Пристали смо да путујемо ноћу

Кад смо већ истерани из дворишта

најправедније је да останемо на друму,

далеко од кућа у којима су зачети градови

Кућа је себична и гола, варљива пустош,

обмана за чула, и безбрижност

Како да се служимо путем –

– било да је брз као стрела преко једнаких тратина,

кроз чију се росу стиже до мочваришта;

Или – нем и једнолично кривудав,

па онда преко уског превоја

са кога цвета равнодушан поглед у празнину

На крају крај пута, далеко од белих зидова

на чијим смо неравнинама проналазили слике будућности,

мрежасте слике пред којим моје ја нестаје

као дуга линија у ноћи

***

Пред нама је све пређашње и све несумњиво знано

зато нисмо изненађени стазом која нас води кроз простор,

размештајући нам тела по прикрајцима

где ће нас разнобојна светла означити,

као што се означава жртва по жртва,

бира живот по живот,

налик каменчићима нанизаним

чији се смисао доказује једино украсом

и слободом међу обешеним каменим главама

Свитало је по педаљ док се није ужарило:

Подне је нашу партију затворило између два брда

Десно – две куће, лево – шума

и јаз који ни ехо не може осветлити

Пут гори под табанима

Прођоше најпре три батерије зелених цеви

(Неверица је севала из њихових црних плућа)

У џеповима нам шака ражи па зрно по зрно премећемо

и засејавамо долове из којих ће једном поново,

из  земље на сунце зарана, пронићи наше зенице 

У чијој се то причи чује како горимо?

Лето је, прави август за бездомнике

***

(Последњег дана вече)

Потребно ми је да продужим сећање

Сав у садашњости, да се умножим,

док дан не сконча над ливадама

и не усахне као жућкасто светло у окну

за којим нас чека звездасто око васионе

Куд код да пођем, не види се:

из честара пева кос...

Нараста чекање као средокраћа,

или симболичко искушавање,

игра у тупом једначењу

пêва и тишине

Човек је ионако дељив

између црно-белог и сна у боји

човек-самац, вук-човек

прогрижен сумњом

У иверу леда препознати кораци

у иверу снова небо, круг описан белином,

од трага до трага, од печата до печата

Круг затворен од нигде до ништа,

бели круг неверице насликан дахом остатка говора

који нас одводи међу ситнице неиспричаног

да од њега упредамо нит за тишину

***

Данас би ми на оној поплочаној стазици од неколико метара,

између степеница и степеница, могао проћи живот

На њој бих се свега сетио и не би ми било важно у ком сам времену,

а знам да се такве прилике у размеђе гледају, пред зору,

када се могу смотрити туђе силуете брзе као јека,

што се од једног ка другом зиду прикрадају

Не треба слутити да би се спознала истина њихових намера

Имам барокну кућу, травњак, камену скулптуру, ограду око куће,

и језеро: цветњак под прозором и ласицу што се у слеме угнездила;

Улицу којој су надевали многа имена пре него што је нестала,

у часу када сам и ја нестао отварајући нови пут ка рођењу

или сну из ког ме избавља тишином

***

Да нема ћутања не би постојала ни прича:

Ветар је подизао маглу,

а земља је мирисала на трулеж,

влажну предјесењу, на наша разнобојна лица

и усамљене очи од којих смо се удаљавали

несвесни, сами, умањени;

од себе проказаних животом

који нас је из једне у другу љуштуру премештао

играјући се својим спојеним судовима у времену

као на белом плашту када се разиграју сени

које у титравој илузији оживљавају

постајући оно што су до малопре гледале

***

Намеравам да поцепам ово што пишем,

али истрајавам, јер нема сврхе бацати недоречено

Бело се испречило као зид, бело које ваља осенчити

не би ли се успоставила равнотежа међу димензијама говора

употребљеним само за ову прилику

Да запишем, па да спалим, не бих ли, коначно, језик искоренио:

То што се селимо не би требало да буде изненађење;

брзина је увек дирљивија – све срушено је давно разграђено

и ништа се не види до преливање времена

које се као море игра нашим остацима

па премеће светлост са једног на други талас,

док нас не зацрни, а онда се утиша, утиша...

И остане непомично под литицом која га сенчи

скидајући кошуљице са његових лица

под чијом модрином расте водени простор

тежак као густ јесењи облак...

***

Август је најтамније доба, црни прикрајак лета

преко кога као преко моста, из једног у други свет,

као преко огледала, пролази обрис за обрисом,

црно за црним, брзо, витлајући комадима својих боја

што се у хитрости љуште и тање као река

која одбацује делове дубине

Страх у дубини воде, модро под нама пени

а ми као бирамо, између две струје,

са једног на други мермер, од сна до избављења,

у које су уклесани само делови наших имена

Август нас поуздано води преко реке,

кроз црвене пејзаже да нас обрадује лепотом слика

пре него повуче последњу жилицу

о којој висе и наши животи,

врући августовски животи путника

међу којима водени возари одмећу зрно по зрно

од којих ће саградити другу обалу

У чијој се то причи чује како горимо?

Лето је, прави август за бездомнике

– После црвеног блеска ваздух ће нас расејати

као да прошлости није довољан само ред,

белина за белином наше неверице

или узак пут кроз дрвореде

који нас из једне у другу таму пресликава 

***

Опрезно сам заволео путовања

која су се однекуд прибрала у сећањима;

За њима остаје црвенонагнута кућа

са једним прозором према сењаку

под чије сам зеленило бежао од туђих невоља,

уверен: Што мање знам сигурнији сам!

Затворених очију тумарам кроз безбрижност и лепо ми је

без обзира што ми лепота на смрт мирише

Али ко то може знати

Из овако заклоњег места не види се моја суровост,

ни таштина у чијем мехурићу лебдим и сањам:

Око натрулих пањева после кише расту клобучићи,

црвенкасте шумске кућице

којима се храним до касне јесени

Никад нисам толико чекао самоћу

Светло јој се помешало са јутром

и непрепознатљиво је

док од песка правим нестрпљиве гомилице

додајући шаку по шаку тишине

да не би остао траг за нама

***

Три дана у слави августа, замрачени изгнанством

које осваја део по део простора, стајали смо у месту

Запреге тракторске, коњске, људске...

Вуче се за нама време као превијен крик

од кога западамо у глувоћу

Време/простор, двоје у једном,

да бисмо осетили сложену једноставност мреже

која нас из широког у уско уводи

и стрпљиво чека да сами, ми преварене ловине,

кренемо јединим могућим смером

Вијугавим, излоканим путевима, из једне у другу шуму,

међу којима нема ни корак, баш нигде цео

На води дочекују девојке, лепе и кићене,

једног по једног нас уносе у заборав

стресајући са руку прах

од кога падамо у дубок уморан сан

***

Покажи се као улица кад на њу у лирском метежу падне роса

Ноћу је то место за лепоту и велико удисање магленог мора

пред којим је свака гола сенка окрзнута тескобом пролазника

Очи се саплићу преко манастирског пута и даље до оголелог брезика

у сивој сумпорној пари где се између травке и звезда

грчи једино острво под којим свако за себе градимо видике

док стари идоли постају нове камаре песка

Слова уклесана у кумир који се осипа

не говоре више од оног што смо знали

о двоје римских љубавника

Ипак чувамо њихову камену верност, иако је време да пођемо.

А он је прости, окрњени, остатак гордости

у коју данас гледамо с пажњом

сањајући далеке бродоломе легија

што су међу провинцијама нестајале у дубини

Камено писмо је безразложна вера у страст 

Једни долазе-одлазе, а у сваког иста мисао – камен у паду

кроз дубоку кору реке – сачувати своје место у простом реду

међу небројенима који чекају да оду, мерећи ћутање корацима

од једног до другог уздаха

***

Већ је све згасло, јесен нам се спремила, лепа,

са брда на брдо јасика и миришљаве травке:

Не разуме ко није дотакао земљу!

И чега се сада сетити, жив овако, до лампи

које су нам куће црним украсиле

Смењују се годишња доба, расту други откоси,

у временском ритму титра касно лето

Све је пусто и прегрејано,

куће су се преселиле у трњаке

и већ је лакше пронаћи хладовину

Стрепим да одвратим поглед

јер више нисмо оно што смо били,

време је супротстављено нашим тежњама:

– Нек после свега остану нам понизност и празнина

кад већ нисмо умели низ путеве глатке,

низ путеве шумске да побегнемо од прошлости

коју сада живимо у овом честару

Што год да су видели путници,

које онда испративши и данас сањамо,

наше виђење је дубље и јасније

Наиђу ли опет не знам о чему бисмо могли разговарати...

***

   

На пресецишту главне и једине споредне улице,

што рађа два различита правца ка истом циљу,

анатомија нас је везала за снове као за отворена врата

или прорез у жици, тако да не знаш да ли

улазиш или излазиш из света

На месту хитрог реза,

у доба када нам идеје нису сезале даље од анархизма,

у предвечерје под окером платана,

од нас је расла бела вода – кругови су се сабирали у тачку

Жамор је плавио као песма о зрелом пољу

које нас жутим испраћа

Дан је искренији у сумрак; Путеви отворенији

према дубини исплетеној од пролазности;

Затворена уста су сигуран гроб у камену

са кога се излива недоречено као измаглица

што око људске реке ствара привид извесности

***

Не верујем у оно што долази:

Врата су камени излаз за речи

и зелени поглед на месечини

У том случају свеједно је од ког су праха:

живе или мртве;

голоруке речи које се увијају у прамен звона са југа,

у воштани мирис шаке која их огрће као ружичњак

О, речи са југа – тамо ће се и моје ћутање настанити,

међу вас за сада беле као извор

из камена свезаног дубином погледа на град

Да сте прогнали ме макар

да бих у себи непрозирним белим

замрачио оно што ме дозива

из једне у другу ноћ

 

***

Стваран је само наш ход кроз зору,

тетурави нам ход између две поноћи:

Из мочваре на брег, па стеновитим кланцем

(згомилане речи на закопчаним уснама)

Заборавили смо револуције па говоримо тише

о дубини начела у које спуштамо зрно семена,

зрно тврдо као метак не би ли из међе проклијало;

Истине се ионако брзо заборављају,

куд год да кренеш само је присећање на помешане боје

и као да нема разлике између неба и неба, реке и реке...

А колико само промашених љубави сања

о нашим судбинама и даљинама у које смо прогнани,

жељне да буду ми у тумарању

по линији танког обриса светла и дубине мора,

где о свему постоји тишина

и где се говори о неказаном

које у обрнутој слици увећава замах илузије

и сенку човека на путу

од садашњег до бившег себе.

***

Не знам када сам видео небо

другачије од ове мутне безличности

Кренемо ли – Стој! Па опет корак дубље у себе

У једино пространство из којега можемо измамити време

и о прошлом слободно говорити

Та условљеност подиже такт по такт,

музика се расплињује по грлу

гушећи нас отровним дахом

све док се песмом не загрцнемо

Лакше се говори на југу

Ваздух је гушћи и теже се обликују речи

Говор је спорији и више округао,

свака реч је између два предаха

Над југом је и небо другачије

Небо над југом не слути скору празнину

која би се опет од нас могла начинити,

толика да би клатно у ноћ ударало,

у сиву вучју ноћ, песковиту,

у пуст лавеж који нас

у нову сеобу испраћа

***

Као безимени ветар

од ког је најдубља језа

хвата нас узак пут са обе стране

И баш ту смо се ушушкали

под њега уплели

где ни птица не може да нас изненади

За ноћ смо скројили силуете од непрозирне месечине

да нам се намере не виде ни под најсветлијим погледом

По нама су се просули зелени белези

густи као избраздана немоћ

да се на пусто вратимо

Некада овакве путеве нисмо видели

Некада овакве путеве нисмо марили...

А сада – једвито корак – као у испраћају

Али не идемо ми тим гребеном

него сањамо

До неба бисмо могли низ шире друмове

као низ лествице

у дубоки понор речи

где је све бело од чекања

***

Сећање на рат је носталгија губитника

чежња за идејом, очај над поразом

Сећање на рат је носталгија за ратом

Чак и кад се сконча, кад нас развеје

ми патимо за облом фигуром непромењивости

која је за нас жртве

жеља за продужетком агоније

у којој горди уживамо,

самосажаљиви, свако међу својим разлозима,

међу својим нитима,

свако у свом месту самоће

Не постоји рат без чежње за ратом

тамо где су жртве само илузија,

неки бивши знани међу бројкама

чије смрти увећавају нашу страст

за умирањем

и страх

да би и такав

неправедан

могао бити скончан пре времена

А кад се раселимо, онда сањамо

Они који су остали, постају бивши хероји

безруки и безоки са нама у сећању

како би прича била цела,

њихова истинита прича о рату.

***

Сањао сам све што је требало да заборавим

па сад говорим о висинама са којих смо се

из сна у несањано, један по један, са речи на реч,

до дубине спуштали.

Ако смо већ мирис и ветар, у чему је крај оних за нама,

који ће доћи преко ливада да нам очи излече?

Где ли је то невидело које од прошлости узмиче,

да се под ћутање заклони не би ли прекорачило осмех

од кога је у одласку остала прича

о раној јесени и стрмини стазица

које су пропланке оживеле?

Иза сна је све неверица, и ватра; зрнце песка

у које тишину сахрањујемо,

простор да буде шири, да не бисмо заборавили двојно

које нас из сна међу прекобројне разврстава.

***

Летња вечерња слутња

Као море и реч која се у свет увија

Да помеша времена и да нас осами,

Низ оштрину ивице у дубину да нас зарони.

Пред сумрак разгрћемо земљу, па дишемо плитко,

Не бисмо ли уграбили последњи велики уздах

И укротили дамар

Који нам из јагодица трепери, као звезда.

Пред сенкама подижемо зид унутар;

Па једну, па другу преграду,

Тражећи присутно у скривеном,

Непрепознато које нас чини невидљивима у постојању.

Лица су нам већ одавно пређашња,

Затворена у пролазност и сува,

Налик сећању што се кроз вид мрешка

Док се у срцу огледала тражимо,

Покушавајући да избројимо тачку по тачку,

Истерани на чистац у часу заласка

Кад ноћ подиже ветрену ограду

Између нас и даљине,

Ограду танку а непреходну

Да не бисмо брзи низ далеке путеве кренули.

***

Опреми се, као роса кад капље у мирисном снопу,

јер јасан је звук који се одваја од наших тела у покрету

Звук наших очију чије тумарање по празнини

уме да омеђи варљивост

Што нас је више, речи су ређе

Говор се свео на гримасу

У трену смо се поколебали изневерени шапатом

који се провлачи од човека до човека и мења нијансе

тако да не остаје ни први ни последњи у низу:

Глас се шири по сопственом вођењу

и сеје стрепњу да нам се лица од грча не могу препознати

– Ти не знаш ко сам?

Свеједно је о коме говориш

– Свака је сличност намера да се заборавимо

Немиран сам и нестваран

па зато ходајући записујем

све чега се могу сетити 

***

Када би вредело да заборавим;

јер то што ме у стрепњу мами,

кроз светло у камено срце домовине,

већ ми је учињен сан из кога је најтеже поверовати

у прамен краткотрајне извесности, и повратак;

низ стазе сумњом пошљунчане

као низ речено у неказано, или низ прошло у недоречено

одакле мирише свет под кабаницом

и месечина засени на углу хумке

у којој се у сеобама огледамо,

на рубу лета док се расипамо,

од белих кошчица саздани,

сиви од пешчане судбине

што нас у зрнасти говор закључава,

у презир модар од покорности,

и зелену тишину измаглице.

А земља се раскопчава под корацима

од којих се угибају путеви

ка изласку из језика у новорођење,

кад распознавање света узнемирује

непрозирнобеле зенице

у очима које се не могу склопити од таме,

па гледају све дубље, у очи нам,

и траже црно од ког се сећање обликује:

црно, у које смо одевали голотињу

и цртали квадрат уз квадрат живота,

и обрисе града који је чезнуо да нестанемо.  

***

Знам да ће ме у препреденим ноћима

обузимати трен по трен странствовања

и да нећу пожелети из самоће,

остављен негде на сасвим споредном месту,

попут безграничне множине других

који су пре мене премештани

из времена у време, као из ока у око,

да би онда под дебелом паучином

умрли од онога што је требало да их исцели.

Није то сасвим обична самоћа,

слична је неизговореној или немуштој речи

којој сам привржен и у којој беспоштедно живим

сада у целости преображен и нов у свему,

далек и подељен између две опсене.

Где год да досегнем овај час

његов траг ће се мимо утехе сужавати до осенчења:

Зар вечно не значи – без почетка?

***

Ноћ се спуштала у ројевима,

паучином што се низ млак ветар отпушта

у неко друго време, за сутра још неизвесније.

И тако до краја лета, са прага на праг,

из мене у мену, свевремена паучина

што се у циклусима обнавља,

голишаво-памучна, извесна у сваком делу дана;

у подне топла и голицава, у сутон тешка и влажна,

необуздана и неуништива;

чврста пређа за сан, умиљата и упредена у живот

као у језик сурово штур и нечујан.

Најпре засени над водом,

па низ стазице у прикрајке шума

међу разлистали збег,

док се друм још румени

толико да се половини очију од јаре врата слепила отварају.

За оне друге пролазнике под завежљаје се скупља ноћ.

Са истог места у двојни збир гледају:

Једни у жар, други у пешчане трагове пута.

***

Изникне ли под овим зидом младица

жилицама ће нам светлост закрилити

да заборављени будемо

и да нам се исход из света у свет препречи,

да нам прасиновљев грех буде

у црно окренут прозор,

наше ништа у нама

и мировање између две стене

о чијем постојању сазнајемо

тек кроз живот мора,

плавог од детиње невиности

и сивог од наше измаштане слободе.

Добар је овај простор иза зида, и сигуран.

За њим нам може цветати говор,

прича која претходи тишини;

Умиљат говор о почетку стварања

и преливању из одласка у повратак;

О сенци заробљеног човека

који у себе унутрашњег гледа

и ослушкује благ морски поветарац

што струји преко снених слика,

док се испод нагореле таванице

премешта из једног у други угао

запаљене куће.

 

***

На сигурном смо док нас не пробуде.

Онда време почиње да се одваја из песка

већ тврдо утабаног и телесног

од нашег корачања

низ друм увијен у бескрајну спиралу

што нас води кроз прибежишта и сенице,

као кроз међуречи,

све нестварније и неуверљивије,

из нигде ка ускоро,

слепе, док лебдимо између треба и ништа...

Како онда да назовем ово што ме попут пређашњости испуњава:

Кајање у тек наговештеној слободи

или премрежени сан о изласку

после кога ћемо бројати године,

кап по кап, док траје пут и огледало

из чије облости трепере очи

остављене

да гледају оно што ће после нас

кроз овај свет да промине,

док се и само не угаси,

прелазећи из једне пролазности у другу,

делећи се у трагове наговештених мириса

са којима у сопствено утичемо,

као река у талас по талас мора,

па онда све дубље, па онда све даље,

померајући се вал по вал...

Из светлости пешчаног нам тела у модру дубину невидљивог.

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Ђорђе Брујић, Карловац, 1967.

Објавио књиге поезије:

-         "Нови пусти дани", Ободско слово, Подгорица

-         "Страх од шума", Народна књига, Београд

-         "Упутство за путовање", Просвјета, Загреб

-         "Кућа на леду", Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица

-         "Улица за самоћу", Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица.

Приредио:

-         "Савремено пјесништво Срба из Хрватске", Књига Стварања, Подгорица

-         Избор из руске поезије друге половине 20. вијека, Стварање, Подгорица.

Живи у Подгорици.