Азбучник кумстава и цицваре

 

Најчудније волове у селу имао је Мићо Илибашић, он је с њима разговарао, возили су га тамо где је требало а није им рекао, чекали доле у потоку, испод врбе и сатима ако треба, одлазили кући сами, кад би Мићо навраћао код некога на ракију. Све ово, детаљно, врло сликовито, уз спомињање и других волова у селу, налази се под одредницом В.

Уручене награде УНЦГ најбољим новинарима за 2014.

У просторијама Удружења новинара Црне Горе у Подгорици уприличена je свечаност на којој су додијељене традиционалне награде најбољим новинарима у 2014. години.
Сагласно дан раније донијетој одлуци жирија, који је одлучивао у саставу Гојко Кнежевић (предсједник), Горан Бјелановић и Раде Вукићевић (чланови), награда за животно дјело „Вељко Влаховић“ додијељена је Горици Милошевић, дугогодишњој  новинарки и уредници Радија Црне Горе.  Њој је признање уручио предсједник Удружења новинара Новица Ђурић.Предсједник жирија за додјелу престижних награда  најстарије и најмасовније  новинарске асоцијације у Црној Гори Гојко Кнежевић,прву годишњу награду уручио је уредници региона дневног листа „Дан“ Љиљани Челебић, док је награда за репортажу „Бошко Пушоњић“ припала Горану Ћетковићу, новинару редакције портала ИН4С. Друга и трећа годишња награда припале су Ђорђу Брујићу, новинару магазина „Српске новине“, и Сенки Поповић, дописници Радија Црне Горе са Жабљака.

Иван В. Лалић: Опело за седам стотина из цркве у Глини

1

Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се. Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица. Не могу да их отерам
Из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.

Стеван Раичковић: За споменик у Пркосу

 

Не дигосмо ни камен усред рата
А сви смо пали од руку џелата.

Били смо некад људи, деца, жене,
А сада нисмо ни прах, нити сене.
 
И нико од нас ником неће доћи
У неповратној ми лежимо ноћи.
 
Појавимо се каткад у Пркосу
Претворени у траву или росу.

У селу Пркосу, крај Карловца, усташе су 21. децембра 1941. године извршиле покољ српског становништва. Тог дана је од 608 житеља овог села отерано у смрт 470.

И сву ноћ, и у зору

Грме воде, невјесто моја
махнитају док држим
весло у руци
А ти си далеко од мора
невјесто моја грешна
ноћ је под маслином - тотемом
и не доноси мир
ни вјетар
ни сјеверна звијезда
Грме воде
клобучају као крв
и бацам се у њих
као на твоја бедра
не бих ли опет чуо
јеку бубњева
не бих ли опет чуо
топот азијске хорде
и твој врисак
негдје из дима и ватре

Гаро Јовановић

Село Крњак, Кордун

 

Иван се звао кочијаш.
Коњи су били прописно бијени.
Заборавио сам њихова имена.
У трку су вршили нужду и вукли нас
од Карловца, преко Војнића,
до Крњака. Путеви су били лоши,
кола се тресла, точкови тврдо газе.
Имао сам година 7. Па осам.
Мислио сам: долазим да останем.
Сваки је догађај био – заувек.
Две куће поред пута, чика Јаша
(Мркаљ) у плетеној наслоњачи
седи са двоцевком преко колена.
Страх ми продире у кости: кад ће да опали?
Увече горе жишци и лампе,
код баке долазе сељаци и траже
мало гаса и соли. Она им даје.
Не разумем сиромаштво али ми оно
убија вољу и буди лоше слутње.
Сутра увече иста слика.
Прексутра: Иван упреже коње,
један је шарен, други вран.
Од брда до брда са ливаде у гај,
преко потока – вода прска!
Откривам како поврће расте
и тражим по шуми гнезда.
Мама помиње змије. Мене прашина брине.
Хтео бих да останем: ја сам за летовање
као створен.

Миодраг Павловић

Између хљеба и језика изабрали су језик

 

"Дани патријарха Варнаве" које организује СКЦ „Патријарх Варнава“  настављени су у сали СО Пљевља промоцијом Зборником радова „Насиље над српским језиком“ у издању Српског народног вијећа.