Милош Кордић: /Не носите са собом.../

Не носите са собом оно што је кварљиво,

што се брзо суши, што се под ударима

вјетра распада и радом кише у смрт

претвара. не пакујте цвијет липе, коже

штављене а да их сунце није добро

прозукло, врбове свирале, јастребова

гнијезда, дјечије гробове, сијено из

корлата, сирење из византијских рујица;

брашно мишевима не узимајте, виљушке,

ножеве, жгањчене лонце, поклопце,

сврдла, бургије, куке, браве, ништа

не носите. оставите изворе који су вас

гријали, јасен изнад врта, пијетла

са стакленим оком, громове из ведрог

неба, вјетар морњак, заглавке за

воловска кола, сукнене приглавке,

уснов, шаренице, таре, позимаче,

ватраље, напукла огледала, бране

и уставе, млинско камење, жрвањ,

хљеб ражени не носите, јер, све ћете

то поново морати и на неком другом

мјесту да оставите. рекао је арсеније

и кренуо, гором, водом, од уста до уста.

Дневник заблуда: Мицић и зенитизам

Средиште уметничких догађања у Београду двадесетих година 20. века био је интелектуални круг уметника који су се окупили око часописа "Зенит". Зенитисти су имали одлучујући утицај на формирање модернизма у Србији. Оснивач и идеолог покрета и часописа "Зенит" био је Љубомир Мицић, песник, критичар и полемичар, стуб и предводник југословенске авангарде. Први број "Зенита" објављен је у Загребу 1921., а редакција је већ 1923. због оштрих реакција у јавности била присиљена да се пресели у Београд. Мицић је био контроверзна личност. Бескрупулозни полемичар, са ставовима који су довели до нарушавања односа са Милошем Црњанским, Растком Петровићем, Душаном Матићем, Станиславом Винавером, Бошком Токином.

Милан Ненадић: Пола капи росе

 

Ускочка песма

Све чешће сте у мојим ранама

Крајишници — о, ваша страхота!

Мене носи божанска помама,

Зла судбина вашега живота.

У детињству нисам много знао,

А немир је био много већи —

Несвесно сам на вас подсећао

И хтео се баш тога одрећи.

Сад зрачите као драге гатке,

Као вино и хлеб свакодневни,

Ваше муке — о, како су слатке,

Како светле и пристају мени.

Прве речи које изговарам

Саздане су од вашега лика.

Ја не градим, ја звучно разарам,

Ја сам ропац после вашег крика.

Вас ће бити и над мојим гробом,

Вас ће бити кад ми звезде зађу,

Кад, напокон, рашчистим са собом —

По вама ће моћи да ме нађу.

Пjесници Његошу

(Знам...)

Знам да ће ме у препреденим ноћима

обузимати трен по трен странствовања

и да нећу пожелети из самоће,

остављен негде на сасвим споредном месту,

попут безграничне множине других

који су пре мене премештани

из времена у време, као из ока у око,

да би онда под дебелом паучином

умрли од онога што је требало да их исцели.

Није то сасвим обична самоћа,

слична је неизговореној или немуштој речи

којој сам привржен и у којој беспоштедно живим

сада у целости преображен и нов у свему,

далек и подељен између две опсене.

Где год да досегнем овај час

његов траг ће се мимо утехе сужавати до осенчења:

Зар вечно не значи – без почетка?

 

Ђорђе Брујић

Са српског становишта - гост Ђорђе Брујић

                                                 

 Производња: Српска РТВ, Подгорица, август 2013. године

Драган Лакићевић: Песма и храм

Где год запевам, ту се подигне храм
Где има храма, ту и песма постоји
Са свима је онај ко је потпуно сам
Ничији није а сматрају га својим

Тамо где љубав, и песма се појави
Заспала негда у прошлости далекој
Песма је лепа онда кад саму себе слави
Песму тек пишем ја, пева је други неко

Било је да занемим и да сасвим замукнем
Потонем, ишчезнем усред руље обесне
Пред храмом песма се постиди и устукне

Да нема ове вере, не би било ни песме
Она задуго ћути, онда наједном букне
Пресудне постану и речи бесловесне