среда, 25. септембар 2013.

петак, 16. август 2013.

Драган Лакићевић: Песма и храм

Где год запевам, ту се подигне храм
Где има храма, ту и песма постоји
Са свима је онај ко је потпуно сам
Ничији није а сматрају га својим

Тамо где љубав, и песма се појави
Заспала негда у прошлости далекој
Песма је лепа онда кад саму себе слави
Песму тек пишем ја, пева је други неко

Било је да занемим и да сасвим замукнем
Потонем, ишчезнем усред руље обесне
Пред храмом песма се постиди и устукне

Да нема ове вере, не би било ни песме
Она задуго ћути, онда наједном букне
Пресудне постану и речи бесловесне 

недеља, 21. јул 2013.

Ђорђе Брујић: Једна песма

                        ***
Kада би вредело да заборавим;
јер то што ме у стрепњу мами,
кроз светло у камено срце домовине,
већ ми је учињен сан из кога је најтеже поверовати
у прамен краткотрајне извесности, и повратак;
низ стазе сумњом пошљунчане
као низ речено у неказано, или низ прошло у недоречено
одакле мирише свет под кабаницом
и месечина засени на углу иконе
у којој се у сеобама огледамо,
на рубу лета док се расипамо,
од белих кошчица саздани,
сиви од пешчане судбине
што нас у зрнасти говор закључава,
у презир модар од послушности,
и зелену тишину измаглице.
А земља се раскопчава под корацима
од којих се угибају путеви
ка изласку из језика у новорођење,
кад распознавање света узнемирује
непрозирнобеле зенице
у очима које се не могу склопити од таме,
па гледају све дубље, у очи нам,
и траже црно од ког се сећање обликује:
црно, у које смо одевали голотињу
и цртали квадрат уз квадрат живота,
и обрисе града који је чезнуо да нестанемо.  

петак, 19. јул 2013.

Давид Кецман Дако: Слављанска елегија

Гласом да ће све спржити и у бездан потопити,
са свим оним што смо и сном врхом нокта тек дотакли,
над стакленим звоном круже, на искорак сваки мотре,
све до травке лековите, до трепета усред ока.

Пене што се жигосани у јазбине не склањамо,
што у цркви, о јутрењу, и за зверад свећа гори.
У мртваје згомилани, ослепљени да кренемо
где једини проход оста!

Многа копна поравнаше и пустиње узораше,
силна мора замутише и језера исушише,
ал' ова им шака земље, сва од раја усред пакла,
што се сама, к'о од стакла,у невољи распарчала,
свакој шифри измигољи.

Ноћ - над небом, дан - под земљом,
и пред собом сами(м ) – тајна.

Биће да је таква била звезда што нас широм света
од немила до недрага, памтивеком – расељава.

четвртак, 13. јун 2013.

ИНТЕРВЈУ: ДУШАН ИВАНИЋ, историчар књижевности


Лажна монолитност владајуће идеологије

Српска књижевна задруга, у Малој библиотеци, објавила је књигу огледа Душана Иванића (1946), универзитетског професора, историчара српске књижевности, под насловом: „У матици приче” (О делу Јована Радуловића). Професор Иванић је завршио студије српске и југословенске књижевности на Филолошком факултету у Београду, магистрирао је 1975, а докторирао 1986. Био је главни уредник часописа „Књижевна историја”, један од уредника „Енциклопедије српског народа”; сада је уредник за књижевност у „Српској енциклопедији”. Аутор је више књига студија и огледа.

понедељак, 20. мај 2013.

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ПРОСВЈЕТЕ И ВСНМ ЗАГРЕБА

Банијски пјеснички кружок



ЗАПИС О ВИСОКОМ СТЕВАНУ

Цијелог живота почетник



Пише: Желидраг Никчевић


Било би веома необично кад би се наши погледи на стваралачку путању и лиске домете Стевана Раичковића битно разликовали. То не би био добар знак, прије свега зато што је ријеч о узорно цјеловитом аутору, са наглашеним квалитетима уједначености и самокритичности – управо оним које сам Раичковић понекад одриче другим пјесницима, рецимо Драинцу, и због којих овлашћени тумачи углавном немају проблема са формулисањем одговарајућих похвала.