ИНТЕРВЈУ: ИВАН НЕГРИШОРАЦ, ПРЕДСЕДНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ

Државним насиљем 

против историје и народа 

Супротстављање дукљанских Црногораца и традиционалних  Црногораца врло је поучно и мислим да има озбиљних реперкусија и на ширем, међународном плану. Ако се покаже да државним насиљем и међународном верификацијом резултата таквих акција може успешно да се потпуно преобрати један историјски чврсто утемељен народ, онда су све демонске акције сличнога типа свугде у свету не само могуће него и врло извесне

ПРИЧА - Ранислав Ачковић

Тајна

Све би било много простије да сте и сами у прилици овој причи дати снолики изглед, па да се она на обостано задовољство посматра са њене унутрашње стране. Само ће се рећи како бисте се понијели да пред вама стоји оваква или слична дилема. Занима ме, што би сте ви урадили са господином Данилом да га данима замишљате озлојађеног, како са лицем заривеним у шаке, дуже него што и сама природа очаја налаже, покушава да макар за породичном трпезом нађе одушка, пред безнађем које се већ неко вријеме све снажније окомило на њега.

Хвала!

Ријеч на додјели награде часописа "Стварање" 

 

Када сам пред додјелу ове награде размишљао шта да вечерас кажем а да то не буде све оно на шта се већ годинама жалимо, и да то не буде све оно што нас већ годинама тишти, разумио сам да је довољно рећи само једну ријеч – Хвала!Хвала уредништву часописа "Стварање" и Трибине "Ријеч", хвала Митрополији црногорско-приморској, хвала члановима жирија, хвала колегама писцима и свима вама који сте нас својим доласком подржали, и хвала, наравно, мом издавачу – Књижевној задрузи Српског народног вијећа, који је омогућио да оно што напишем постане дио јавности.

Дакле, зашто само – Хвала!
Зато што је "хвала", поред још неколико пробраних, постала најскупља људска ријеч.
Ријеч која нас ништа не кошта, али се, ипак, данас ријетко чује. Или ми се чини?
Ријеч као знак љепоте, човјекољубља, праведности и чистоте.
Ријеч која је одувијек била у темељима наше националне културе.
Ријеч која нас уобличава, показује колики је бескрај у незнатном и колико је стварност варљива, а ми у њој усамљени и остављени да тражимо пут од нас до Ријечи.
Ријеч која једино не може да отвори врата охолости и гордости.
А у прошлости, «хвала» је у нашем језику постало прије «дај».
По тој ријечи нам се препознавало достојанство. И вјера нам се препознавала.
Зато, још једном – Хвала свима. И Господу хвала што нам је све ово дао.

Хвала!

Ђорђе Брујић

 

(Храм Христовог васкрсења, Подгорица, 14. фебруар 2013. године)

О бескрајино туго

 

Пише: Дара Секулић
 

Ево ће проћи и четврти мјесец како сам била тамо, а написала нисам ниједну једину реченицу о томе о чему тако дуго ћутим и што пред крај мог животу живу хоће да ме поједе. Моје родно село Кордунски Љесковац, не постоји од првог дана августа 1995.
Нема Кордунског Љесковца ни на једној географској карти. Гдје је моје село? Живјели су у њему Ћаћићи, Девићи, Гојићи, Дакићи, Смиљанићи, Ковачевићи, Кларићи... Године 1857. Кордунски Љесковац је имао 1.514 становника.

Уручене награде "Стварања"

У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас су (14. фебруара) уручене награде „Стварања“, једног од најстаријих књижевних часописа о чијем је значају и традицији говорио Гаро Јовановић, главни и одговорни уредник. 

Бесједа Милоша Кордића поводом награде "Сава Мркаљ"

Драга моја Просвјето, даме и господо, часни оци Српске православне цркве,

 

Захвалан за Награду којом сте ме заиста изненадили и обрадовали, упућујем вам најљепше жеље за све празнике, за све дане ове године и за све дане будућих година. И за ове, Светосавске дане, којима обиљежавамо име и дјело највећег просвјетитеља и духовника цјелокупног српског бића. И не само српског.

И упућујем Просвјети честитке за све што је урадила кроз протекле, још како тешке године! А наредне ће јој бити тачно седамдесет. Што је цио један људски живот.

Одржана Светосавска академија у Загребу

Награда Сава Мркаљ Милошу Кордићу

Светосавска бесједа предсједника СКД "Просвјета" Чедомира Вишњића

Даме и господо, драги пријатељи, чланови "Просвјете", добро дошли на Славу нашег Друштва,

Славу коју смо амбициозно али искрено и са срцем сами одабрали, поштујући завјете предака, да се барем једном у години присјетимо и коријена и врхунаца у овом нашем огранку заједничке повијести, да се присјетимо димензије и смисла онога чему по властитом избору припадамо. Тако смо као људи свог времена себи наметнули мјеру која се испунити не може, али од које се, ако смо људи, ни одустати не може.