Милан Мирић (11. октобар 1947 - 2. јануар 2013): Једном ћу бити бор

Једном ћу бити бор.
Нарашћу до својих звјезданих
винограда. И зрелог неба у
ријеци.

Можда ћу тако ноћас лакше поћи
кући.

Да опет будем чамац на Купи.

Ђорђе Брујић: Коло на Машвини

 

Kорачам да их не пробудим,
да им се плач у црвену пену не разлије
Ако су будни да знају због њих да бдијем
Сам, ја безнадежни стражар
над њиховим још топлим телима
и овим брдом и јамом

У чему је снага речи осим у забораву
Зато ћутим пред црквом од њихових детињих срца...
Лица, лица, лица...
А они мирни и високи, лепи као море
Са веђама насмешеним остацима џелата
и очима загледаним у дно моје несанице

У срце да нам се подсмехнеш
у нож у срцу да нас погледаш
Приђи! Голе нâс у детињству да препознаш;
У свакога шака као зрно проса
У колу бели,
у колу голи и бели
од кога коме предани

Сад старимо заједно,
као земља и небо над њом што стари;
Они бивша деца
Нож ухваћен у замаху,
па корачам да их не пробудим,
њих двадесет у мојој зени    

 

__________________________________________________

Тко је осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда, изнад Раковице, код Слуња, када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке!

(Из књиге: Др Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, свједочанства геноцида)

Награде часописа Стварање

Лауреати награда часописа „Стварање” су за поезију Момир Војводић, прозу Коста Радовић и есејистику Ђорђе Брујић, обавијестио је предсједник жирија Гаро Јовановић. Чланови жирија су били Неда Андрић Радојевић, јереј Предраг Шћепановић, Веселин Ракчевић, Милица Краљ и Гаро Јовановић.
Иницијативни одбор који су чинили писци, духовници и професори универзитета, основао је награду за књижевност часописа „Стварање”, једног од најстаријих и најзначајнијих штампаних ауторитета српске периодике, казао је Јовановић.

Зарасли су путеви и стазе

 

Пише: Дара Секулић

 

Ово што читате, испричала ми је Миља Егић, жена с презименом моје мајке Кате Секулић, рођене Егић. Моја мајка као да и није живјела, а Миља Егић је недавно умрла, али и да је и жива, не би могла да буде заштићени свједок.

Село Јаворањ, десетак километара удаљено је од Двора на Уни, а и Двор је мртво мјесташце. Умиру читави низови кућа, дворишта и вртови, воћке и плотови, умире све.

Ни у Двору, ни у Јаворњу, ни у селима около - нема дјеце. Обрушавају се школе, тону пусте и празне цркве. 

Ђорђе Брујић: Избеглице (превод)

Избеглице

На пресецишту главне и једине споредне улице,
на чвору два различита правца ка истом циљу,
анатомија нас је везала за снове као за отворена врата
или прорез у жици, кроз чији отвор не знаш да ли
улазиш или излазиш из света

На месту хитрог реза,
у доба када нам идеје нису сезале даље од анархизма,
у предвечерје под окером платана,
од нас је расла бела вода – кругови су се сабирали у тачку
Жамор је плавио као песма о зрелом пољу
које нас жутим испраћа

Дан је искренији у сумрак; Путеви отворенији
према дубини исплетеној од пролазности;
Затворена уста су сигуран гроб у камену
са кога се излива недоречено као измаглица
што око људске реке ствара привид извесности

Ђорђе Брујић



Refugees

At the intersection of the main street and the only side street,
At the knot of two opposite directions leading to the same destination,
Anatomy tied us to our dreams as if to an open door
Or to an opening in the wire fence, one that you do not know if it is
for your entering or exiting the world

At the spot of the brisk cut,
At the age when our ideas did not go further than anarchism,
In the dusk under the ochre of the sycamore,
Out of us white waters flew out – the ripples of which circled round the hole
Clamour flooded in like a song of the ripen crops that wave us off with yellowness

A day is franker at dusk. Roads are wider
When approaching the depth woven out of transience;
Closed mouth is a grave secured in stone
From which the unsaid flows out like mist
That forms the vision of suspense hovering over the river of people

Djordje Brujic

(Translated by Stela Kovac)

Живот за књигу у лепој Венецији

Венеција и Европа петнаестог века у превирању нових идеја, али и у страху од Бајазитових освајања, и човек из наших крајева Божидар Вуковић, који живот посвећује књизи у том свету, теме су првог романа Катарине Брајовић „Штампар и Вероника”, у издању „Штампара Макарија” и „Октоиха”.

Ово дело је представљено у Библиотеци града Београда, а у разговору су учествовали Александар Јерков, Гојко Божовић, Марко Крстић и ауторка.

Поводом језика ове књиге, израза искусног приповедача, који је истанчан и грациозан, као и ренесансни дух који дочарава, Катарина Брајовић каже:

„Те снажне слике носим у својим визијама још од детињства, када су нам родитељи показивали репродукције врхунских сликарских дела ренесансе, као један оригинални преиндустријски свет. Желела сам да ова књига буде посвећена таквој лепоти и креацији, као контраст нашем суморном свету. Предмети из ренесансног времена завршавају у музеју, а наше ствари ишчезавају, све краћим путем.”

 

Уши су црногорски бренд

      Нема тога шпијуна ил’ жбира
      да се није позна’ код Момира.
      Свакој мајци треба да је дика
      којој Момир није потомка наслика’!

Браћо и сестре, драги пријатељи, помаже Бог!
Дозволите ми да и вечерас у ваше и моје име поздравим полицајце у цивилу и стручно особље Агенције за националну безбједност који прате ово, као и сва наша окупљања. Скрећем им пажњу да сметње на везама нијесу техничке природе, него поручите господару да народу крче цријева. Поздрављам за сваки случај и лежеће полицајце...