Поезија НОВО


ЂОРЂЕ БРУЈИЋ





***
(Шта сањају избеглице чекајући да крене колона)

Овом лету недостају мириси, пуни, заносни, у које верујемо,
мириси у сећању из неког другог света, из округлог говора
пресликаног у огледало у ком меримо свој последњи облик пред излазак

Вера у моју сумњу је трагање, премда ће ме страх потхранити,
и дубље у неверицу, као у бистрину вира, као под сеновити врбак уронити,
па онда у свет од чијег се сјаја одбијају речи;
У свет безгласан где нам је зев сећање на почетак
и модра уста старице која би кроз нас да проговори
отварајући очи док сања да заједно тонемо – кап по кап...

У тесном, у плитком
остављени да лебдимо између површине и дна




***

Јутрос све путује, непознати људи претачу ствари из једних у друга кола
Страх ме је колико су вешти, па окрећем главу од њихове рутине
У колони свако путује за себе
Једни су разапели шаторе по травњацима; жена је принела дете грудима
Расте крај последњег рата и враћамо се са децом
Народ се размилео градом; човек ми говори о топовима који прецизно погађају
и реци коју је оставио испод куће, брзу и хладну као живот:
«Реке ће остати ми, наши замућени двојници и када опусти, по њима ће се знати»
Из болнице износе рањенике, полако, као једну по једну ствар;
они гледају у небо, и чекају;
људи у униформама размештају камионе:
«Рањеници одлазе први!»




***
Ово је најудаљеније црно место на свету
Речи се преносе споро, црнило их утишава, обезвучује,
па све постаје шапат и недореченост
Цео народ ћути, безвољне подбуле очи пребиру по околини
која је до јуче била град

У крошњама дрвореда певају птице
под њима босонога жена растреса перје
намештајући узглавље за још једну ноћ.

Из таме светле беоњаче – дечак је био Петар;

Шапат је замицао за сенке, улица је била једина кућа без зидова,
кров се провидео и осипао као песак –
зрно по зрно капало је на пут уместо сећања




***

Измаглица је још ниско и ваздух мирише на охлађено уље
Брз је корак у војничким цокулама;
по брзини хода разликовала се глад
Све је текло хитро – деца су плакала, мушкарци у парчићима униформе псовали,
жене се тискале пред месаром у три шпалира
Старица на дну ко зна чије приколице подвезује мараму, одмерено,
с погледом преко врхова дрвећа ка навиљцима пресушене детелине
и капима млека у прашини...

Месари делају брзо – помоћник кроз мувљи накот добацује оглодане кости;
У руци жене новчаница са десетак облих набубрелих нула
налик стомацима мува пред кишу.        




***

То што личи на осмех остатак је нашег задиханог говора
Слили смо се низ стазице, па је зато, ваљда, у ветру, горе
остало више нас него речи, које као слутња и сумња
голицају ноздрве гонилаца

Исти нас је језик поделио
и све је лепо сложено у историји;
И закључано, и непрозирно...
само за себе и све своје будуће варљиве слике, и заблуде

Јер ће бити када ће прогониоци сами себе прогонити
отежали и збуњени пред светом који их је опчинио;
и глув ће остати глас:
Одакле да вратимо оно што никада нисмо имали



***
(Исповест човека са два имена)

Нисам разумео шта значи збег, ропство, цивили,
али знам да је мајка родила девојчицу
у сточном вагону који се од Приједора љуљушкао
према сумаглици Градишке.

Тамо сам видео како стрељају промрзле дечје руке,
а мајку и Лепосаву, ону исту из вагона,
на њеним недрима, гурају у цистерну као у бели мехур
где ће се душе са гасом измешати
и праменовима ко зна чијег смеха,
тамног, и још тамнијег од црног речног гробља

Ја сам миловао траву, додиривао зреле латице маслачка
и чекао када ће се јато њихових меких крила
просути над згрбљеним телима уместо опела

Од тада, било куда и било кад да пођем,
увек ћу, за једним или другим именом, стићи на исто место,
међу опасане ливаде уз реку из које, знам, не светли водена зрака
него црне зене модрих девојчица

Од Градишке – Јасеновац, Јастребарско, кужна болница...

Ћутао сам као што и данас ћутим;
и сањао – теку крунице маслачка уместо реке...

На ливади, туђ свему, бирам између
Војко Новаковић и Гојко Кнежевић,
бирам двојно унутар једног себе,
ћутим и бирам између две самоће...

Од тада, дакле, било куда и било кад да кренем,
дању или ноћу, зором, у горе или градове,
да се сам живота надишем
Знам да је једино мој пут,
међу свим људским путевима,
за два човека намењен




***
(Коло на Машвини)

Корачам да их не пробудим,
да им се плач у црвену пену не разлије
Ако су будни да знају због њих да бдијем
Сам, ја безнадежни стражар
над њиховим још топлим телима
и овим брдом и јамом

У чему је снага речи осим у забораву
Зато ћутим пред црквом од њихових детињих срца...
Лица, лица, лица...
А они мирни и високи, лепи као море
Са веђама насмешеним остацима џелата
и очима загледаним у дно моје несанице

У срце да нам се подсмехнеш
у нож у срцу да нас погледаш
Приђи! Голе нâс у детињству да препознаш;
У свакога шака као зрно проса
У колу бели,
у колу голи и бели
од кога коме предани

Сад старимо заједно,
као земља и небо над њом што стари;
Они бивша деца
Нож ухваћен у замаху,
па корачам да их не пробудим,
њих двадесет у мојој зени



***
(Пси рата)

Откуд толико њих међу овим белинама

Од оних што су се некад звали мародери
данас су остали пси рата,
раскућници и легионари, стопе иза нечујних корака
и брзина којом се преливају од сна до сна
из светла у мрак
где дели се све што је остало од света –
– од игле до крваве војничке објаве
на којој се не разазнаје ни име
ни бритак потпис оверитеља

Преко нас као усирен летњи облак, с брега у долину,
са црног на црвено, ослепели па за њухом прелећу
У игри стварања њихов смисао почива у нашој разградњи

Ви, зацело, не верујете у псе из пакла




***

Улица је ноћас лепа, град мој је у мраку, у наговештају
Да прођеш и да га не додирнеш од тишине
Нигде оних људи што два дан већ ниоткуд долазе
Нигде ничега ван мене и сећања
којим бих путеве могао измерити
па онда нестати у светлости
на чијој би се брзини путници у сну огледали

Човеку до себе шапћем: Лаком сам на тишину, али стрепим;
Зар је обично да толико народа само због моје слабости нестане
Свеједно – каже мој сабеседник – кад год пожеле они отпутују,
па мирују док ми не прођемо
а онда се врате као да никуд и нису одлазили,
чекајући да их поново покрене нечија илузија или крик




***
(Пребројавање)

Што смо више сами, то нас некако више има
Некад много мање
Негде куд и камо више
Јер су тачније оне књиге
са листовима од свиленкастог папира,
по којима се опрезније пише,
па су зато отпорније на време,
сигурније од прашине, неопаљиве
А слова на њима видљива
само у тачно казани час,
иако се боље разумеју ноћу него у подне,
када им сунце преполови табаке,
а оне пресавијене који се такође
међу њима сахрањују,
ионако нико не чита

Однекуд, дошло нас напола
Баш онолико колико треба да нас буде,
колико би могли лакше нас пребројати
док други не дођу

Људи су се рачунали по очима
па је било неједнако,
јер су се зенице умнажале као у црвеном,
у огледалу, или у сеобама...
И тако у даљине...
Из којих се види
да нема нас онолико колико нас свих заједно постоји





***
(Подрум)

Живот у подруму мирише на прегрејана тела
По зидовима се суше речи и остаци доскорашње свакодневице,
прогорева светлост око које ово прибежиште постаје још тешње

Ноћ у подруму је свилени сан
међу ситним дрхтајима који превиру у таласима

Ноћ у подруму је унизитељ, пред којим једнако чекамо –
– излазак не значи избављење
јер до подрума води небројено степеница

И празан подрум је пуно склониште

Стрепња улази рано, док се увијамо у себе,
у добровољну тескобу

Подрум је пун оних слика које сам хтео да заборавим од детињства,
глас пред лавиринтом расцветаних праваца од којих ни један не води у слободу
Заборављен у непрегледу, као одбачена земља у којој клија бесмислена страст,
верујем да је свака искра предсказање нове звезде,
као што ће и живот сваког сунца завршити у варници

У том варљивом миру човек је бео и пресит

Грумен сваког трена може да експлодира
и отера у бездан све што му је претходило

Слобода није само у подруму




***

Сећање на рат је носталгија губитника
чежња за идејом, очај над поразом

Сећање на рат је носталгија за ратом

Чак и кад се сконча, кад нас развеје
ми патимо за облом фигуром непромењивости
која је за нас жртве (А ко је жртва?)
жеља за продужетком агоније
у којој горди уживамо,
самосажаљиви, свако међу својим разлозима,
у својој интими,
свако међу својим сновима

Не постоји рат без чежње за ратом

у којој су жртве само илузија,
неки бивши знани међу бројкама
чије смрти увећавају нашу страст
за умирањем
и страх
да би и такав
неправедан
могао бити скончан пре времена

А кад се раселимо, онда сањамо

Они који су остали, постају бивши хероји
безруки и безоки са нама у сећању
како би прича била цела,
њихова истинита прича о рату.

  

Нема коментара:

Постави коментар