Кућа на леду

Библиотека:

САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА

Ђорђе Брујић

Кућа на леду

Издавач:

Удружење књижевника Црне Горе

За издавача:

Илија Лакушић

Уредник:

Гаро Јовановић

Штампа:

Графокартон Пријепоље

Ђорђе Брујић

Кућа на леду

УКЦГ

2008

I

 

Реченица. Облици

Међу ријечима више нема простора.

Лијепо је видјети сопствену реченицу

како се ломи, бременита:

како се распуцава.

Онда је у трену риба:

међу прстима нестане,

у дубини.

И отуд се смијеши, отуда подригује,

цери се;

У слободној дубини она се копрца од смијеха

Злобна и заједљива, далека и недохватљива;

Једнако дрска као и све слободно,

једнако цинична, осветољубива,

хладна.

Хладна од себе

и свих својих закона,

од надмености –

невјероватно службена.

 

 

 

Ватра. Пјесма

Ово дрвено покућство нису само ријечи.

Ово дрвено сазнање је наша истинска слика

и њен пламен може да нас кошта,

да се њена жеравица заигра, да запуцкета

и да нас разувјери, у спокојности да нас распрши;

Сви ти језичци имају своје смјерове,

своје најниже побуде, сопствену подлост

и празнину.

Ми се тиме освјетљавамо, ми се тиме обрубљујемо

одлучни да с времена на вријеме

оживимо и себе и ватру:

И ватру себе.

 

 

 

Jабука. Сунце

Већ одавно је ватра постала 

пламена комерцијална ријеч:

Име за судбину, за човјека, силуете,

јабуку,

сунце.

Наметнутом се прошлошћу издржавамо

па варирамо једну те исту слику,

једно те исто искуство.

Искуство боје, сна, дубине...

Ноћи;

Искуство једне ноћи,

једног себе,

топлине.

 

 

Читам поезију

Читам неку изабрану, панорамирану

аквамарин балканску поезију.

Читам спори херметизам, стварносне пјесме,

социјалне маргине, маргиналну социјалу;

Брушену аутопоетику, аутореферентност,

аутокоманду, аутопсију, аутомисаност,

аутономију.

Споро се облаче облаци,

распадају се цируси и циркуси,

кашаста смјеса алпске саламе

и младог лука:

Споро се распада њихов мирис

и метафора.

И из тога расте поезија.

 

  

Ријеч и ја

Све што дајем није моје

Све чега се дотакнем

Све што ме се дотакне

Све с чим се дотичемо:

Острва и пјешчаници, запјењене стазе

Од корака;

И Кордоба:

Та шпанска арена

И њена шпанска слобода, извезена

Да ли су моје ријечи вјештина или самоћа?

Да ли су моје ријечи самоћа у цијелости?

Говорим а да се нисам ни примакао себи

Својим чулима;

И ништа:

Ништа као знак једнакости

Између мене и ријечи

 

 

 

Прекомпозиција

Не требаш разумјети:

Пјесма мојих другова је само обичан

слијед ријечи,

само обична ријеч,

само обична тјескоба.

Наше тјескобе су и иначе само

гола чувства

а путовања глад за мировањем.

Гони нас у сан:

Гонимо се у сан

док не постанемо поларни вијенац:

Док не постанемо распршена

кристална свјетлост

слободна од свих,

и подругљива.           

 

 

 

 Промијенимо град

Промијенимо град!

Овакав нам није на длану,

ни под ноктом нам није.

Град само своје сигурности

само свог смисла;

Град себе, пун као експлозија,

набијен као крик:

Промијенимо град!

Па се онда прикрадимо у њега

као што се у себе прикрадамо:

Да се не чујемо, и да нас не осјети,

да запишти као жеравица

и падне од тежине

на дно, на бескрајно сребрно поље

гдје ће мировати.

 

 

 

 У соби

Мирна је ноћ у мојој соби

И сам сам миран од мирноће:

Безгласан, нетрпељив, мрачан.

Да говорим, то је улудо:

Та ко може да ме чује у оволиком граду!

Да ми се примакне као прољеће,

Да ме одговори

Да јекне, макар.

У мојој соби свако мјесто има своју ствар.

И сам имам своје мјесто

Далеко од снопова свјетлости,

Далеко од снопова ријечи,

Далеко од сопственог испуњења.

 

 

Полице. Собе

Свака је полица по једна мала соба за себе

Једнако једна од друге удаљене

Оне су налик оштрим пресјецима дјетињства

Немарно поспремљене, прашњаве

Тамне по угловима

Тамне као сјећања

Поспане

У њима су све замишљене слике

Цијели инвентар силуета

Забачених

Загубљених

 

Питање за путнике

Два корака од куће и корак

од риђег мјесечевог седла:

"Језеро је бијели пришт, бунар,

сунчева слама..."

То није мој говор, ни талог силуета;

То је град у ком су се вјенчале двије звјери,

двије крваве изродине,

са руменим краватама, и саме.

То су себе пуна жута стаклена сјечива,

њихова самовоља,

низ коју се морамо отиснути

са њежним стопалима

која нас никуд нису одвела.

 

У сеобама

Човјек живи док се сели

Па како онда послије толиких сеоба

да будем:

Свијет се отиснуо у блуд

Свијет је сиромашан у сваком свом мјесту

Па како онда да се селим –

- из сиромаштва

у сиромаштво свијета.

* * *

Прођемо пејсажима, улицама,

тетоважама ражаних поља;

Између камења пободеног у маховину.

Прођемо између сјемења,

кроз алеје, паркове,

споменаре;

Испод споменика.

Испод успомена.

 

Нисмо се сложили

Могао бих да отпутујем смирен,

научен презирању, и љубазан;

Да отпутујем као црвени пијетао,

као ријеч и метафора,

као заједничко име:

и као јутро.

Па да вам се онда насмијем из даљине,

да боље видите самога мене над собом.

Мене самога.

У томе се нисмо сложили,

у томе се нисмо сложили ни у четири ока,

ни кад смо се рађали,

свако за себе,

сами.

 

Заблуда укуса

Оставио сам све и отишао

Шта ће ми топло огњиште

И опеклине.

Ваљда је то заблуда укуса –

Вољети и бити далеко:

Вољети далеко.

Смисао је у даљини,

Дубокој и стрмој даљини,

Низ коју се пада у вјечност,

У нестајање.

 

 

 

Увод у очај

Ничега нисам жељан

Ни сна ни несна

Ни љубави

Ионако сам готово сам

Довољно сам

У примјерено сложеној дворани

Језиком се додирујем са празнином

И собом-двојником

Па ни не пожелим да одем

Ту ме сад језик оцртава

И вријеме које кроз прозор отиче

Кап по кап

 

* * *

Вјетар ми косу

И ријека лице, ријека руке

Ништа ми се у путеве згрбило

Ништа ми се у очима

И свјетлост на странпутицама

Тако се храст

Кроз мој вјетар у моју косу

Па онда се до ситница раздијелио

Сав се у лукаве шкорпије прометнуо

Добро се упио, у огњу опрљио

На прсима сам од тада носио знак

Мир с очим твојим на дјетелини

Мир на висини

У косама и у крошњама

 

Као ја

Могао бих да усисам ту љубичасту крв поља

Да усисам њихов љубичасти мирис

И ливадске очи

Широм расцвјетане

Негдје уз себе носим нож искован

И четири пера дјетелине којима бих

Требало да пресијечем стазе вјетрова

И сопствену глувоћу

Па да се без једра отиснем

И да те сретнем

Једру а немоћну

Да те сретнем саму као себе

 

 

* * *

Себе ми је доста,

Свијета пуног лажних свјетова.

Узалуд прскају метеори

над мојом главом

на мојим рукама.

Узалуд се распрскавају!

Као да се по ћошковима

Не виде те ужарене лопте!

Сви ћуте а знају;

Дошаптавају се сретни

што се све ово њих

не тиче.

Ми

Све се слободно одвија:

поред нас.

Поред нас смо и ми сами,

ми развијорени, разголићени пред вјетром.

Ми провјетрени – провјетрених глава

и замагљених душа;

Ми

сами собом засићени.

Разњедрени

у самоћи.

 

Премјештање

Више не осјећам да је свијет округао,

као лопта или јабука.

Знам да су бритке капи што одзвањају на

каменом поду

усплахирене, заборављене ријечи:

читави низови ријечи,

пјесма.

Или тек прва прегршт воде,

њена хладна пуноћа

која може да нас обесани:

самозадовољне, саморазумљиве,

саме.

Ако је пјесма љепота,

зашто су тек њени плавичасти рубови

слободно видљиви,

слободно додирљиви,

разговорљиви, горљиви,

сами.

 

 

Ласкање

То што нам под челом клокоћу воде

не значи само да нам је зачеље празно,

да нам је глава нагнута и запјенушана,

него да и ријеке имају своје несмирене путеве,

своје необиљежене правце

и унутрашње подстрекаче који их гоне,

који их усмјеравају нашом празнином као коритом:

Између врбака и стијења, између наших

појединачно разбацаних мисли;

Поред врхова угашених вулкана

и сјећања.

Поред нас самих у нашим главама.

 

Дан. Дјевојачке руке

Дан је бијел

И ја сам бијел у дану

Као бреза, као омекшане ријечи

И вода.

Дан је, дакле, бијел и ја усред њега;

Дан као сигурност и витичасти праменови

Лозе у љето, као смјелост

Нипошто се не могу мјерити наше ријечи

Са очима дјевојака и смијехом њиним

И њедрима над васионом

Дјевојачким њедрима над свијетом

Дјевојачким рукама над слободом

И страхом

 

II

 

 

 

 

 

 

Другим путем

Оним су траговима кренули;

Очајни и промрзли од праведности

Кроз коралне ливаде

До дубине гдје их је чекао

Мук и млијеч.

До високих висина и дубоких дубина,

До непредвидивости у којој су се цијепали

У милионе листова.

Од наших се зуба, кажу, не види ништа

Од зуба се ни крв не види,

Ни бол што чами под њима,

Ни тупи ударац сјекире,

Ни глава која је одскочила

Од дрвљаника.

У сну се она тек обнавља,

Жмирка очицама,

Лијепа, сва китњаста и влажна од росе

У којој је преноћила.

 

 

Откуд

Водимо се, све један другом до паса

у свилену ужад умотани.

Водимо се да се више не сретнемо,

да се никад не погледамо,

да се распемо по туђим њивама,

са прољетним сјеменом измијешамо

голоруки и голобради

да ускиснемо:

Пријесним хљебовима налик,

црвени у очима

и по ободима села.

Чувари себе, ливада, литица и трофеја...

Чувари имена Бога

са стакленог вретена

Паучине

Тијела Христових дужника;

чувари гласа и даха,

јер и јере, када и зашто...

Чувари, откуд?

Од истог смо се пута умножили

па отуда низ небо,

у плаво, у трен...

 

Јутрос су кише над Вуковаром

                                   Чедомиру Вишњићу

Рекао сам ти да овдје никога нема,

да се и ова партија завршила

једнако по оба црна краља.

На свакој мрљи истог шаховског поља

по један је гроб:

Црни до бијелог, бијели...

Рекао сам ти да овдје никога нема,

јер су низ Дунав јутрос

отпутовале сјене.

И зашто онда улудо губити вријеме?

Зашто да прекопавамо по преживјелима,

по једнако црвеним правоугаоницима,

по једнако вриштећем црвенилу?

И слузавим очима из којих невјероватно

ништа не свијетли;

Осим кише,

Густе вуковарске кише.

 

 

 

Ново неко доба

Владимир Назор је препливао Купу,

негдје код Пркоса.

Из ината, кажу, да би се оплодио.

Па се онда дуго огледао у топлом, пјенушавом млијеку,

и његову црвену непровидност

пролио по столу, пред нас.

Није нам било до смијеха,

јер ваљало нам је све то попити

прије него што грбава домаћица

донесе нову слободу

и стајски мирис

у ком нас је купала

да би заклонила трагове.

 

 

 

Пета бригада у жељезари

                        /Сисак, град (43.049 ст. 1981. године)

                                са гладним зјеницама топионица/

 Људи углавном размишљају о обичним стварима.

Претакати жељезну лаву, данима,

није у природи човјека;

"Она је ватрена лопта под којом се топимо.

У којој се топе колоне,

над нама ознојенима, распојасанима –

- преносиоцима енергије –

са слаткастим мирисом

смежуране људске коже

и посљедње гесте

гурнуте са највише рампе...

То је као кад баците кликер

па онда чекате

да дубоко под прозором цикне његова

шарена душа.

Након неколико дана сви су мириси изједначени!"

Срећа је да под високом пећи нема трагова,

осим уморне крви голоруких радника.

 

Сјећање на устанак

Прећутим, а и не знам како бих рекао.

Прећутим да се не бисмо погрешно схватили;

Јер ја сам у другим свјетовима растао

другачије неограничен, глобално непријатељски расположен

према свему што нисам ја и у шта сам се убиједио.

А револуције теку као нож.

Господе, да су ми твоја крила па да се вратим,

јер сам све заборавио:

Бескрајно ситне сфере и игре које их сијеку

да бисмо их лакше прогутали.

Све ми је надохват, све ми је под прстима;

И сад само слушам о оном што сам гледао

и не вјерујем

у слободну истинољубиву лаж.

 

 

 

Рат за све

Зар већ сте прекинули рат

Тек тако, одједном

Преко ноћи

Ко дланом о длан

Да нас ни питали нисте

Да се бар посавјетовасмо

Можда би вам се и опростило

Можда бисмо вам и опростили

Овако, ништа

Биће и других послова

 

Кордунска мјесечина

Доста је да сам знам свој мали живот,

све своје мале животе, упаљене успомене:

Кордунску мјесечину, снијег над Петровцем и колоне.

О њихове челичне бокове ломили су се

таласи гњева.

А сад, већ смо стари за војске и

онемоћали за ратове;

Пред очима нам се стапају дрвореди,

у једну линију, у једну дугачку,

бескрајну линију,

у почетак.

 

 

Хорде вјетрова

Завијају пси и јунаци

кроз ноћ

што пала је по благородној

домовини.

Њихови се јауци преламају

као хорде вјетрова.

Пси и јунаци -

једни до других.

Шта може јунак без пса?

Они су више него браћа,

један другоме више од среће

а не би требало

јер онај што их доноси

једнолик је оном којих их враћа

у тишину.

 

 

На градском тргу без имена

На Тргу неизвјесног прољећа

(Познатијем као Свједочанство слободе),

незнатно удаљеном од симетрале двају коњаника,

све цури у круг.

У круг су се прометнуле и улице и умјетници

регулисања саобраћаја;

И они други – регулатори људске таштине.

У том кругу цурим и сам,

а није да не бих могао пречицом –

између младих сјенки стабала

и људских наслага.

Није да не бих могао дијаметрално,

са једне на другу тачку;

Па да се спасем,

можда,

од ротирајуће брзине

и тврдо утабаних стазица,

од њихове боје у очима

и бесплодног сивила.

Зли рођени

Ми смо нека друга дјеца

Погледи наших матера и мора њихових усана,

Сопствени родитељи у сумрак

Убојито сами, као човјек и врх борове гране.

И ту тек почињу рефрени

Ватромет слободне пјесме, смисао згуснутог тијеста,

немјерљива тежина.

Ништа се пред нама неће десити случајно

Јер ни ми нисмо случајно упрљани собом;

Наша се маска исплатила

Па сад ликујемо у себи

Зли и гњевни,

Зли рођени.

 

 

 

О ПИСЦУ

Ђорђе Брујић, рођен 7. децембра 1967. године у Карловцу. Објавио књиге поезије «Нови пусти дани»(Ободско слово, Подгорица, 1996.), «Страх од шума» (Народна књига, Београд, 2001.), «Упутство за путовање» (СКД Просвјета, Загреб, 2004.) и «Савремено пјесништво Српске Крајине» (избор из савремене поезије Срба из Хрватске, Књига Стварања, Подгорица, 2002.). 

Живи у Подгорици.