ПОЕЗИЈА

ЂОРЂЕ БРУЈИЋ

Улица за самоћу

 

Свеједно ми је чија је сада моја улица
њом се ионако може само укосо,
из једне у другу сену, из једног у други сан,
између илузија светлуцавих од мириса;
Улицом другачијом од осталих улица
у осталим градовима који немају
плавичасту светлост у предвечерје,
и сумпорни дах измаглице,
као море над заливом где све мирује
осим љубави у шапату,
и бескраја покренутог дрхтајима,
када једно у друго верујемо и заборављамо
оно што треба да нам се деси.

Свеједно ми је, дакле, чија је сада она улица;
Мирис је ионако светлост и лако се памти,
на њему градимо припремљено искуство
љубичастим сликама које нису садашњост,
него речи упамћене на рођењу,
или наши кораци у одласку из ноћи одељене од сенки.
Све тече од једног до другог мог погледа
у твоје наручје којим стежеш празнину
да би се низ моје руке сцедила.

Ти процветаваш ноћу, међу дрворедима мирише лето,
довикујемо преко улице, као на другу обалу,
једно другом до очију,
а потом ћутимо дуго, колико је од једног ка другом крају
и гледамо у траг међу нама непрозирнима.

Када бисмо могли угасити жеље – кажеш –
да се кроз чисту ноћну песму вратимо у детињство,
међу уздахе и јапански цвет
од чије жудње су нам подрхтавале руке, невеште као ветар
и брзе, брзе...

Свеједно ми је чија је сада она улица
јер над њом ноћи нису од наше самоће
и говора којим смо описивали додире,

желећи да кроз осмех останемо сећање.

Над силуетама постоји мир и нови свет у роси.

Свеједно ми је, дакле, чија је сада она улица,
сама између тебе и мене;
Кад зажмурим она заплави кроз опало лишће
и наше стопе
са једног на други крај града,
из кога смо понели оно због чега треба да се вратимо.

Материја сна

Са једне стране ја, ја препуштено себи унутрашњем,

ја без и најмањег зрна за размену;

А са друге стране – очи, очи исцеђене, сумпорне,

очи улице, воза, супермаркета:

Очи које цепају унутрашњост ја;

Прозрачне очи преображаја – од чулности до материје сна,

Очи страха, недоумице, глади,

Несигурне очи превратничке, и пут отворен у прегршт звезда

чија капљичава светлост из сенке јабуке допире у остатак неверице

и умирује светско ја.

Ја казало би – нисам празнина да бих могло бити прождрто:

Можда бих било другачије да су другачија времена,

можда бих и овакво било боље када би...

Када не би постојало двојно и сва моја несигурност у огледалу.

Али онда све зазвони – да и не

и простор и она друга удаљеност у времену из ког треба да искипим

непоуздан попут тêста, поново пред дубином која ми је задата,

у илузији и опет пред различитим путевима,

у вечном бирању између не, и – постојим.

Повратак након прве похаре

Три пута смо проверавали да ли је ветар у брезику...

Повратак је био нејасан: траг опанка и где-где сенка,

па цвиљење уместо плача, да се не одамо, ни пред собом,

да ни сами не знамо под пепелом чије куће смо се скућили,

под чијим смо темељима ископали трап за децу

да их игра не изда

и да их од росног ветра заклонимо.

Зором смо пробирали казанчиће, црне од пламена храстових гредица,

и на оним лепшим иловачом лепили посекотине

па грејали снежницу и кували кромпир што је за семе остао

под буњиштем где је закопано све највредније.

Јесен, маслинаста

И ова ће ме јесен дочекати у туђини

Јесен грозно маслинаста

Јесен мене

Шта сам ако сам у туђини

Шта сам ако сам сенка

Ако сам сам себи довољан.

Ни ове ме јесени неће привући облаци

Пурпурни

Ни виногради зрели

Јесен је грозно маслинаста

Јесен у мени

И нећу бити поново рођен

Ако се вратим из кала и тескобе.

И ова ће ме јесен дочекати у туђини

Под сводом мермерносивим

Јесен без мириса и светлости јесење

Јесен грозно маслинаста

Јесен мене.

 

Ватра. Пјесма

Ово дрвено покућство нису само ријечи.

Ово дрвено сазнање је наша истинска слика

и њен пламен може да нас кошта,

да се њена жеравица заигра, да запуцкета

и да нас разувјери, у спокојности да нас распрши;

Сви ти језичци имају своје смјерове,

своје најниже побуде, сопствену подлост

и празнину.

Ми се тиме освјетљавамо, ми се тиме обрубљујемо

одлучни да с времена на вријеме

оживимо и себе и ватру:

И ватру себе.

Ријеч и ја

Све што дајем није моје 

Све чега се дотакнем

Све што ме се дотакне

Све с чим се дотичемо:

Острва и пјешчаници, запјењене стазе

Од корака;

И Кордоба:

Та шпанска арена

И њена шпанска слобода, извезена

Да ли су моје ријечи вјештина или самоћа?

Да ли су моје ријечи самоћа у цијелости?

Говорим а да се нисам ни примакао себи

Својим чулима;

И ништа:

Ништа као знак једнакости

Између мене и ријечи

Град нас је начинио за себе 

Јутро се продужило у дан облепљен маглом

Сипи под дланом грâд уситњени песак

сипи његово тело преко реке

у неку уверљивију сигурност за леђима бронзане статуе

за њеним животом несмиреним између човека и споменика

Грâд тако одолева сумњи, премешта се

од једног до другог угла – песковити град се претаче

из неверице у усхићење, заувек променљив

и китњаст у речима, хладан у рекама,

мрзовољан између дана и ноћи у којој се не виде путеви

и крхотине горчине

Као увек, најусамљенији баш у своме граду,

ходамо између његове милости и претње

што се у смеру предвечерњег ветра надвија

полако али поуздано над дубок водени тренутак

Ћутимо, а ћути и грâд у нама

Невероватна је преплетеност његових нарави

које се смењују из трена у трен

хватајући нас неспремне под гавраново крило

мамећи нас у очај из ког се подиже његова величина

Град нас је начинио за себе

Уверава нас како је свака празнина добра

и како нам је потребно да дуго говоримо

пре него разумемо оданост његове власти

пред којом сваки потрошени тренутак

исцртавамо сопственим памћењем.

* * *

Када се селим, носим све

а то је у себи ништа

Од чега да се раздвојим када ме нема...

Ситнице су пажљиво спаковане,

сигурно закопчане

у претинцима са месинганим дугмићима,

похрањене под иглицама

у врху срца...

све речи којих сам се могао сетити,

за које сам знао где су заборављене,

па сам их у журби разместио у себи,

верујући да ће ме позвати

када их будем тражио

ако стигнемо тамо

одакле сам кренуо.

Сасвим обична улица

Где год да дођеш, свеједно је

 

Из свакодневне перспективе то је сасвим једноставна улица

мокра од вечерње кише и празна као подсећање на рану јесен

Улица низ коју корачам лагано, одмерено, ослобођен прошлости,

из стопе у стопу, од једног до другог времена

која се на ивици памучне светлости мешају у умирујућу фантазију

а затим лако у сан, као са листа на лист, са капи на кап

Погледом сам обрисао силуете и кренуо међу ноћне прстенове

Од парка до парка је корак

А између – тишина, без птица и боја, сенка готичког портала, и самоћа

Црно-бела уздиханост ме мами и не говорим ван свог огледала

мимо очију унутрашњости које ме гледају док пишем

Неразговретно време

Зар је тешко претпоставити да се покаткад запитам,

као што се покаткат свако запита, да себе осумњичим,

као што покаткад свако себе осумњичи, да сам убрзао живот,

као што покаткад свако убрза живот,

(а живот траје онолико колико је брза илузија о њему)

непроцењиво дуго слушајући време,

као што непроцењиво дуго слушам препричавања о дужини живота

која је разапета између мог унутрашњег

и његовог вањског сна.

Из дубине гледам у свет.

Брзо је све чега се дотичем, осим гласа који споро пада са усана

на пролазност мекану од сопствености, у још дубљу тишину

из које се не враћа ни шапат, ни слутња изговарања,

заробљени у дијалог о постанку као у црнило,

као у несвестицу – реч у корену неразумљивости, од ничега до свега.

Зар је тешко претпоставити да се покаткад запитам –

колико је од рêчи до неизреченог,

несигуран да сам савесно измерио време, између садашњости и будућности.