Руска поезија друге половине 20. вијека

ХЕНРИХ САПГИР

Парада идиота

Идем. А у сусрет ми
Иду идиоти
Идиот брадати
Идиот небрадати
Идиот ноздрвасти
Идиот устасти
Идиот четвртасти
Идиот главати
Идиот – с ушима у вати.

Иде идиот весељак
Иде идиот потежак
Иде идиот симпатичан
Иде идиот апатичан
Иде идиот нормалан
Иде идиот грандоман
Иде идиот генијалан
Иде идиот епохалан

Једни идиоти су пристојно одевени
Једни слабије – необријани ижвакани
Једни су римским новинама увијени
Други – скицама и рачунима на цени
Неки стид свој покривају зарадом
Неки ученошћу трећи - радом

Велике задатке
Носе идиоти
Велике додатке
Носе идиоти
Иде идиот скоро плачући
Докле ће ме те невоље тући
Жена ми је хистерична
Шеф – сом дебиласти
Ја сам неурастеничан
Скроз се упропастих

Иду идиоти – носе комбинате
Фабрике институте видне
Точкове ракета ракете грбате
Некакве књиге скулптуре етиде
Носе фотографије с мртве планете
И уопште невиђене предмете

Иду идиоти иду идиоти
Гле двојица туку једног скота
А двојица других ките неког скота
Некаквог кепеца неког идиота

Идиоти часни
Као лопате
Идиоти јасни
Као плакате
Идиоти су добри момци гледано онако
Ал´ је с њима бити мало наопако
Идиоти певају песме идиота
Идиоти плету мисли идиота
Нити знају нит' желе да знају
Да су их и смислили једном идиоти
Иду рмбаџије иду дипломате
Колективи активни чете обилате
Дуж бескрајне од цигле ограде

Иду идиоти иду идиоти
Изводе оркестре и «Марш идиота»
Иду – нема краја поворци наказа
И сам се с њима идотски вучеш
Можда је све нормално? Својство
                                                           људског рода?
И кретња има и циљ је слобода?
И пред митраљезом дрље прса своја
Ко јесење лишће пада их без броја...

Нека и ја умрем за снове идота
Са блаженим осмехом идиота

(превео: Миодраг Сибиновић)


Хернрих Венимијанович Сапгир, рођен је 20.11. 1928. године у Бајску, Алтајска област, умро у Москви 7. 10. 1999. године. Био је пјесник, прозни писац, сценариста и преводилац. У својој земљи дуго је био познат као писац поезије за дјецу, драмутург и сценариста.
Аутор је двадесет пјесничких књига, а у Русији се његове књиге објављују тек од 1989. године.



 АНДРЕЈ ВОЗНЕСЕНСКИ



* * *


Не треба много вичности
Да се зна где је црв:
Деца смо култа личности,
Његова плот и крв.
У магли настасмо раније
двосмислености муха,
у крилу гиганто маније
и сиромаштву духа.
..............................
Ту игру наша чела
Да схвате немаху моћи.
Изумирала села.
Зјапиле црне ноћи.
Као огњене потковице
палили наше зоре
венци бодљикаве жице
понад логора, горе.
...............................
Ми смо опало лишће, бештије,
Музика окова права.
Ми смо храброст амнезије
И одваљених брава.



Гоја

 

Ја сам – Гоја!
Очне дупље кратера граната
                                          искљувао ми душман
                                          с голог пања.

Ја сам – туга.

Ја сам ту – глас
Рата и  главњи градова на снегу
                                          четрдесет и прве.

Ја сам – глад.

Ја сам – грло
обешене жене чије тело је к´о звоно
                                          ударалао изнад трга голог...

Ја сам – Гоја!

О гроздови
Одмазде! Завитлах к´о плотун
                                          на Запад – пепео незваног госта!
И у меморијално небо
                                          стамене звезде уковах –
Попут клинова.

Ја сам Гоја.

                                              (превео: Миодраг Сибиновић)


Андреј Андрејевич Вознесенски, један од најпопуларнијих руских совјетских пјесника шездесетих година прошлог вијека. Рођен је 12.5.1933. године у Москви. Завршио је Московски институт за архитектуту. Пјесме објављује од 1958. године.






ГЕНАДИЈ АЈГИ



И: Као бели лист

 

у праху нема самогласника ... смрти –
                                                          то је звук:

и да ли богу крик?
он је на површини праха:

а шта је – светла тачка?
то није ризница жртве:

није представа! ... ни звук ни пој:

него: ослепи и прими:

и отвори се – ако је има указаће се
о тишино – Исусе!





Шуморе брезе

 

и сам сам – шуморећи
«а можда Бог...»-

шапат у брезама
«умро»-

и ми смо
распадање - у току?-

а зашто
и не би?-

самотно и празно расуће се прах...-

(шапутање бреза...
сви ми на свету шумимо...)-

и опет ће да
Васкрсне?-

...чак и не боли:

као за увек...-
шумор – као о томе!...-

....................................-

(као напуштени – јесењи шумор)

                          (превео: Миодраг Сибиновић)


Генадиј Николајевич Ајги, један у низу сјајних руских пјесника који су своје књиге објавили у иностранству прије него у земљи. Рођен је 21.8.1934, године у чувашком селу Шајмурзино. Од 1958. године био је студент московског Института за књижевност «Максим Горки», када је искључен «због тога што је написао непријатељску књигу пјесама која подрива основе метода социјалистичког реализма». У СССР је прва његова књига објављена тек 1987. године.






ВИКТОР КРИВУЉИН



* * *



не тако радостан празник, но зато препун светом
од барута слађи на тргу предватрометном
тамни колач од ватре света свег
и александровски четверопрег

детињство ми осветљавали гроздови звезданог грожђа
зимки дворац ми обасјавала онострана гошћа –
расла и расла астра или хризантема
згасла – и све је изгорело до корена

памтим ли гурњаву и у тами апсолутној
свој повратак вечности тренутној
укрштање токова тугу због дана јучерашњег
и александровски четверопрег

памтим ли јурњаву дечараца што звиждањем прете
хаос некакав од шапки што у одломцима лете
као ланцу поморских курсаната штит
памтим ли? – или полусвесни Скит

Уместо мене то виде и са мном у заборав даде
одвојивши црне руке од гвоздене ограде


                                  



* * *


Шта литицама лица говораху?
портрети што ме опколили
очију престонице, периферије

камчатковатих ушију – земљо моја!
на таблу неуништивог лета
као троспратне лепезе

прилепљени ликови официра –
симетрија и кичмени суб! –
земљо моја! реке и долине

стубови од срушених мостова
придржавају нас као да смо у лету –
војничко језеро, армијска срчика

тротактно лице је на доброј кривини
отоврено попут пролаза
без покретних рампи


                                   (превео: Миодраг Сибиновић)


Виктор Борисович Кривуљин, пјесник, есејиста и филолог, истакнути протагониста опозиционе, «неофицијелне» културе у Русији совјетског доба. Рођен је 9.7.1944. године у Ворошиловградској области, насеље Кадијевка, умро у Петрограду 17.3.2001. године. Прва књига му је изашла у Паризу 1981. године, прва књига у Русији му се појављује 1990. године.







 ЕДУАРД ЛИМОНОВ




* * *

Што. шта још не можеш
на језику руском
Не могу још на руском
да је стигла љубав
не могу још на руском
да ме она поји
само само кажем
кад ње нема – боли




* * *

Све полете увис, и ветар задиже сукњу
траке на капи. осмех. сукњу
и оштро трже. и осмех и преклоп
и ја те љубим к´о сунђер. мокру меко


И јоргован и шљиве и све скупа често
Сочни јорговани. и шљиве. срце. пашче
Ја волим да будем на свом месту –
кишица. песак и леске нешто реске
студ и врт. и заборављене тачке.

сто и напрслине, трње, ветар, радње
Покидало ми се а има л´ шпенадле?
Ма има. Велика, с врхом жутим?
А шта би хтела? шта ти је? – љута

Ти би и против облака подигла фрку
И он љуби твоју дугачку руку
А ветар се игра твојом скутом
и овом годином целом и вртом.


                                              (превео: Миодраг Сибиновић)


Едуард Венијаминович Лимонов, право презиме Савенко. Пјесник, прозни писац, новинар и радикални политичар, вођа Националбољшевичке партије. Рођен је 22.2.1934. године у Ђержинску, Горковска област. Завршио је Педагошки институт у Харкову. Пјесме пише од 1958. до осамдесетих, када прелази на прозу. Живио у Москви, Њујорку и Паризу, а последњих година поново је у Москви.







ЈУРИЈ КУБЛАНОВСКИ



Буђење


У зимско јутро отворисмо очи своје
к´о на изложби дијаманата нас двоје.

У кристалном накиту јутарње росе
честари бурјана белину разносе.

Као да живимо – без икаквих ограда –
пре револуције, не овде и сада.

Као у Лентјева, све је залеђено,
у нашој земљи како ваља сређено.

Брзо ћеш постати, кад узмеш ташницу
са загаситом шминком
                                        налик на птицу.

А ја ћу се, оставши сам сред куће целе,
машити једне књиге подебеле:

Старог романа
                                   о породичним преварама
и димљивим маглама по станицама,

што маскира улаз у град залеђени,
у студен од минус двадесет степени.

Тако да ће нам драги мезозојик дати
све што људски разум
                                   не може да схвати –

нашег дотицања разговор безгласни
моћи ће, изгледа, ту да се чак спаси.

Но ништа неће ни остати – осим само,
да ниси у кући данас овде са мном,

и љубомора на прошло, на свећу давну
и спаваћицу некадашњу једноставну.

(превео: Миодраг Сибиновић)


                                                          
Јуриј Михајлович Кублановски, пјесник и публициста, још један од писаца који су били на удару совјетске власти. Рођен је 30.4.1947. године у Рибинску. У Париз емигрирао 1982., а потом живио у Минхену. У русију се вратио 1991. године. Сада живи у Москви. Прве књиге у Русији му се појављују тек почетком деведесетих.






ЈЕЛЕНА ШВАРЦ



Сметлиште

 

Немам снаге да певам о теби,
                                               ђубриште прелепо!
Како о заласку, расуто, лежиш
                                               разбарушене главе
И црни мачак с пластроном белим
                                               оштро
Као пијаниста чупа тешки стомак твој.
Све у огледалима трулим,
                                               у напуклинама њиховим
Пелин високо расте,
О – ти Венецијо! (а боље Венецјо!)
И као гондолијер мачак пева.
Комад турског дивана
У љубичастој тескоби лежи
И о Стамболу, о наргилама
Бурјану шапуће меко.
На огледалима трулим дрхтури
                                               лице јула.
Врана лагано слеће на смеће
и, ево – надменије корача но Сула,
њене су канџе – смрт или милост.
Бресква у слузи, надуто воће, лупа,
две медаље, корица књиге.
ти си скроз губа, или си опекотина,
Дете, поливено кључалом чорбом.
Ти си – Дионис, искидан ан части,
Ил´ џепно огледало света?
кажем ти – О Сметлиште,
Прени се, устани. Затим,
О монструме, о страшило ноћно,
Проговори мукло из покиданих уста.
Прени се, устани, ђубриште прелепо!
Запевај о томе како лежиш на сунцу,
Од мозга гиганта пламсајући, зријући,
Све у распадању сједињујући, грејући,
Великом мишљу процветај, и гној
Као вотку пиј, кокошиње ножице једи.
Прени се, прелепо, и пој!

                                   (превео: Миодраг Сибиновић)



Јелена Шварц, пјесник, прозни писац, есејиста и преводилац.Рођена је 17.5.1948. године у Лењинграду. Завршила је Театролошки факултет Лењинградског института за театар, музику и културу. Прва књига објављена јој је у Њујорку 1985.






 ВИКТОР ПОЛЕШЧУК



Устајала вода


Живот у провинцији:
лист који пада са дрвета, долеће до земље
за један дан.
То је тишина.
Тако се крећу догађаји – кораком корњаче.
Понизни пред вратима шефа администрације
пребиру своју несносну бескорисност.
Директор болнице је – власник трговачких киосака.
Новинари локалних новина су – само жене.
Оне су жалосно овисне од рејонске власти,
као од мужа-пијанице.
Козаци траже земљу за трајно коришћење.
Али земље за њих нема.
У мојој кухињи крај иконе
у порцеланској вази стоји вештачко цвеће.
Два корака од града, мирише на пелин.
Човек овде није усамљен, оглодан је, као кост,
од рођака, колега, познаника, деце.
Пивница је смештена баш на ледини.
Сви знају: пију пиво у рају,
а престају у паклу.
Песници, сликари, бардови удружени у клуб,
недељом излажу своје слике код фонтане
и певају.
Пролазници са малодушношћу пролазе поред аутора
Навече даровити се окупљају једни код других и напијају се.
Али највештији бард тргује касетама
Јасмин и «Блистави».
До револуције овде је живело пет велепоседника
који су на картама губили и враћали
своју имовину.
Досада – то је празна флаша од рума
коју су морнари ухватили у океану.
Уместо поруке ту су неке псовачке
жвљотине.
Долаком зиме почиње битка
са водоинсталатерима стамбене управе.
Они скоро у сваком стану
мењају радијаторе
али грејање се не побољшава.
Уз све и ово: прошле недеље
Цигани су вилама изболи
главног техничара колхоза «Наша домовина».
Он је преживео, а скитнице су побегле у други рејон.
Ја ловим речи као рибу у устајалој води,
и хватам ситне рибе
али и оне миришу на жабокречину.


                                                                       (превео: Никола Вујчић)


Виктор Полешчук, рођен је 1957. године у Оренбургској области, а одрастао у Душанбеу. Завршио је студије књижевности на Књижевном институту «Горки» у Москви. Почетком грађанског рата у Таџикистану био је принуђен да напусти земљу.
Сада живи у граду Гуљкевичи у Краснодарском крају.
Иако живи далеко од књижевних центара и збивања (књига му је објављена у серији «Песници руске провинције»), Полешчук се наметнуо књижевној јавности дугим стихом који на једноставан али и драматичан начин осликава живот у руској провинцији.







 ЈЕВГЕНИЈ М'АРТ



Туђа јесен


Тамо је зачуђено плаво небо
и неочекивано жућкаста грана четинара
тамо се гране дошаптавају са ветром
а ветар се споразумева са морем.

Тамо је мир кога је време проверило
а време није устињено на године;
тамо се хоризонти споре са погледом,
и врхови не ограничавају
мудрост тих планина.

Тамо су чудни вртови
јер цвеће вене пламенито
повивши се у последњој молитви
под свилом латица.

И шуштање суве траве
голица очекивањем...

Али љубоморна моја планета
прекинула ми је сан
металном строгошћу
потчињеног будилника.

                                                           (превео: Никола Вујчић)

Јевгениј М'Арт (пјесников псеудоним под којим књижевно дјелује) рођен је 1977. године у Обнинску, Калужска област. Завршио је физичко-техничку школу при Институту за атомску енергију. Године 2003. завршио је и Институт правних наука и сада ради у Москви као судија. Објавио књигу пјесама «Узвратна посјета» (2004).




 

АЛЕКСАНДАР КУШНЕР




У фоајеу

 

Стигао сам са портфолиом и сео у фоаје,
Сместио се на софу – и ћутим:
Слатко сам се привио уз струнине струје
Што проницале су двери, ко промаја, дим.
Али служитељка, мноме незадовољна,
Прилете ми у виду јесењег листа:
Зашто седох овде као да сам болан,
На коленима ми ташна, да нисам терориста?
Припрети ми најпре чуваром, у бесу,
Па кравату и наочари да разгледа поче.
Или можда боље да лекара довезу?
Страхом и строгошћу светлуцају јој очи.
Свет је чудно сетан покрај дневног склона:
Одумире увреда, спаруши се чест.
Ах, заиста, залуд ме се боји она,
Ја бих да задржим свет какав већ јест.
Пре нисам мислио: «...и вечне борбе!».
Ал докони и старци знају дивно
Да најбоље на свету само од себе
Происходи и старању упркос бива.
Чак и муку оставио бих, чак и зло
Под срачунатим блеском ноћних светила.
И до чега би моје мешање довело?
Музичара би сигурно у пажњи омело.

                                               2002.
 
                                                                       (превела: Вера Хорват)

Александар Кушнер, један од најбољих савремених руских пјесника, рођен у Лењинграду (данашњи Санкт Петерсбугр, гдје и сада живи) 14.9.1936. године.
По образовању је филолог, бавио се педагошким радом, а од шездесетих година 20. вијека професионално се бави књижевношћу. Сматра се настављачем мандељштамовске линије у руској поезији.



 

ОЛЕГ БЕЛИКОВ



Сунчани камен 

Он је накад био дрво у шуми:
Зелено, раскошно – и зими и љети.
Убило је вријеме негдашњу дивоту
И друга стара знамења.

Прохујале су не године – но милиони љета,
Промијенивши име и зелену боју,
На свјетлост је изашло дрво као угаљ –
Под земљом смо му открили траг.

«Људи, зато што сте ме нашли,
Сишавши у дубине земље,
Зато људи што сте ме добили
Ослободивши ме од ватре,
Зато што сте ми подарили слободу.
У огњу ћу вам открити своју душу.
Син Сунца, луче његове сам испијао
И сањао да се задијелим у топлоту»...

Како је он горео, како је блистао
            попут сунца
Видјели сте,
            како се метал топи?!


                                                                       (превео: Будимир Дубак)


Олег Беликов, истакнути савремени руски пјесник. Рођен је у Зеленграду. Живи у Москви. Био је замјеник министра културе главног града Русије.






 АРСЕНИЈ СТРУК




Трптих «Милошћу Божјом»


1. Причешће

Небески свод је био огроман,
А пространство бескрајно,
Оног јесењег дана
Када се преда мном појавио тај
манастир.

Засјале су куполе,
А душа се стапала
С лепотом рукотворном
И водила ме блаженог и покорног

Према светом месту у Русији
Где је Толстој започео «Хаџи-Мурата»,
Где се ступа с тугом
Или у сузама моли за брата,

Где се опраштају греси
И прима покајање,
Где се заборављају цењкања
И добијају награде,
И причешћује љубављу
За сваког ко није нашао мир,
Где су све наше муке
Већ записане у Псалтиру.

Шамордино, чудо воље
И човечје и Господње!
Овде је дато души из пакла понора да
Осети Творца.

2. Земља небеска

Сва Божја милост:
Шуме и облаци над њима,
Поља која се не могу обухватити погледом,
Села са крововима од треске,
Писта поред тихих лугова
И осветљених сеоских дворишта,
И речица у трсци,
И моћ храстова – а сваки је стогодишњак –

Све се одражава у души
Која захвално прихвата
И грм рјабине на међи,
И ватрену лепоту кленова.

Гледам ту Русију
С непролазном радошћу
И ћутећи се за њу молим:
Чувај је, Господе, помози јој!

3. Када је душа обожена

Када је душа обожена,
А њена бол непреболна,
И равнодушном недоступна,
И радости се не дотиче,

Када су дани неподношљиви,
Загорчани равнодушношћу –
Не гневи се, не куни оне
Који нас бездушно муче.

Бог их је казнио
вечним Каиновим жигом,
Његовој души распетој
Нико од њих није мио.

А ти поглед скрени
Са земаљског света на небески
И с ранијом истрајношћу
Крени путем тешким а незнаним.

                                                                       (превела: Весна Васић Вујчић)

Арсениј Данилович Струк, рођен 1935. године. Објављује од 1963. Члан је Савеза писаца Русије и Савеза новинара Русије. Пјесник, прозни писац, преводилац са шпанског и украјинског. Аутор 22 оригиналне и преведене књиге.



  


АЛЕКСАНДАР СТРУК



* * *


Туге
Невоље
Усамљеност
Неразумевање рођака
Остављају траг у срцу уметника
Радости
Победе
Љубав
Остављају траг у срцу уметника
Преплићући се
На истом путу
Сличном води
Која се слива низ степенице храма
После кише
После ње –
Само чистота
Други ће ући у храм
Чистим путем

                                                           (превела: Весна Васић Вујчић)


Александар Арсенијевич Струк, рођен је 1968. године. Пјесник, прозни писац, преводилац са украјинског. Пише на руском и украјинском.



  


ВЕРА КОРОВКИНА


Нека моја душа гори


Шта ће мојој души мир?
Уобичајени ритам живота?
Не треба ми душа
Без муке, без боли, без патњи.
Нека моја душа гори,
Нека не ћути равнодушно
У времену које ми преостаје!


                                                                       (превела: Весна Васић Вујчић)

Вера Ивановна Коровкина, рођена је 1944. Математичар. Објављује од 1990. године







 ВЛАДИМИР СИМОНОВ



* *  *

Журимо.
И треба журити.
Стићи да још један извор
откријеш,
И сам из њега отпијеш,
И другом даш да
Утоли жеђ.



* * *

Железничка станица.
Непозната лица у пролазу.
Поглед преко њих клизи.
Нема на коме да се заустави.
Клизи...


                                                                       (превела: Весна Васић Вујчић)


Владимир Владимирович Симонов, рођен је 1940. године. Песник, сликар, музичар.






АЛЕКСАНДАР ТУТЊЕВ


* * *

И опет нас деле
На «леве» и «десне»,
На «црвене» и «беле»,
На «наше» и «њихове»,
А са сваком деобом
Слаби држава
На смрт уморна
Од кремаљских интрига.

И опет је Русија
На раскршћу,
А Мињин и Пожарски
Прате погледом.
Свуда лицемери,
Јуде и лопови
У чијим душама
Нема савести.

А ми, по старом,
Верујемо у чудо,
У «чврсту руку»,
У мудрост вођа...
Наивни, добри
Руски људи,
Да бар доживе
Ту светлу будуђност...

                                                           (превела: Весна Васић Вујчић)


Александар Сергејевич Тутњев, рођен 1948. године. Објављује од 1960. Аутор неколико збирки сатиричних стихова.


  


ЛИЛИЈА ОХОТЊИЦКА



* * *

Зеленкасто светлуцање бреза:
Игра лишћа и сунчевих зрака.
Све је иза мене: увреде, патње.
Са мном су лето, шума, поток.
Када у шуми стојиш замишљен
Чини ти се да на свету нема зла.
Бирајући лепу реч,
За тај трен судбини захваљујеш.

                                                           (превела: Весна Васић Вујчић)


Лилија Александрова Охотњицка рођена је 1960. године. Аутор је неколико збирки пјесама и поезије за дјецу.






 ОЛГА СЕДАКОВА



Ноћни вез

Звездано небо већ клизи на запад
и бледи огрлица Касиопеје:
трен и – нестаће. Ал би изнова, ко рапорт
везења, изнова би да се јави, сеје.
А душа тврдо спава? Душо! Утрнућа?
Време је да се одвије час надахнућа.

Узми своје игле, свог се сукна сети,
затежи страсти на кросна застала –
гледај како чунак Аријаднин лети
у твом лавиринту, за њим страшна ала.
Треба нам, знаш, навој или лан прост –
шкрипав, предивни светлуцави мост.

О, ма шта било и шта год се збило –
звездано ми је небо с колесницом мило,
и кочијаши, змајеви што возе уз жбице
све власи света и ока зенице;
и блистање нити што лете у иглу,
и цијук мишева из пећи у углу.

Као древни јунак на задатке спремни
изнећемо јабуке ноћи из врта,
изаткати и извести сопствени свемир –
оставу, лавиринт, мишоловку – ту црту
страшног и загушљивог коридора:
тај бунар који води у ризнице гора.

Али шта ћу са земном шаком да учиним
док још боље сунце не оде висини?
Изаткаћемо оно небо које за мном иде,
откуда нас душе вољене виде –
као огањ у пећи жарачем својим
оне ће џарати по срцу мојем.


                                                                       (превела: Злата Коцић)


Олга Седакова, рођена је 1949. године. Живи у Москви. По образовању је филолог и етнолог, бави се истраживањем словенских старина, есејистиком и превођењем.






 МИХАИЛ ГРОБМАН




* * * 

У заседи вребам, лежећи на трави,
ја дечици отац, грађанин држави.

Стежем бомбе, пушку која отима се,
и пратим душмане душманске нам расе.

Укопали су се иза оне стране,
једини сан им је – да нас потамане.

Ал ценим свој живот, и још сам му одан,
у мом организму тече крв, не вода.

Све ћу учинити да избегнем метак
да, још, гробној плочи не будем иметак.

Да још отаџбини-мајци жив послужим
да због моје смрти не почне да тужи.

И да моја жена у најбољем добу,
не зајеца млада, на мом свежем гробу.

Зато оштро мотрим напред, једно с тмином,
где се крије мрски народ Арапинов.

Спреман сам да бацам бомбе. Већ нишаним
тамо, где у рову леже муслимани.

Желим да душмани наши омражени
што пре од нас милост траже, поражени.

                                                                       (превео: Владимир Јагличић)

Михаил Гробман, рођен 1939. године у Москви. Сликар и пјесник. Поезију почео да пише у четрнаестој години, а касније и прозу. Послије 1959. окренуо се сликању и прикључио «љевичарској» струји московских умјетника. Члан Савеза умјетника СССР-а постао 1967. године. Емигрирао у Израел 3.10.1971.




  

ВЈАЧЕСЛАВ КУПРИЈАНОВ



* * * 

XX век је
једначина с две непознате
које о себи све знају
које о себи све крију

мистер икс на квадрат
што с виолином хода по телеграфској жици
над немирним континентима

ускоро ће му
дати своју коначну јединицу
као учитељ кошем ђаку
као штам слепцу –
XXИ век.

                                                                       (превео: Миливоје Јовановић)


Вјачеслав Глебович Купријанов (1939) један од водећих савремених руских пјесника. У пјесми “Бомбе слободе” каже: “Све је теже с неба посијати слободу…Пилоти се НАТО-а жале на непогоду: бациш бомбу, а ипак не видиш експлозију…Лако је убијати са лицем програмера…А мртвима је лакше – без срама, само оду”.






 ВЛАДИМИР БУРИЧ



Из песама безвремења

- Како си? -
упитао је

док сам напуштен од секретара
председника президента принчева по крви
седео извечери на клупи у парку

Шта «како си?»
Шта сам могао да му одговорим?
- - - - - - -
Октобар је у Русији
преломно годишње доба

Ни цветова
да се украсе свежи гробови

ни снега
да постане видљива кап крви
- - - - - - -
Биће да сам се попео на погрешно дрво
- - - - - - -
Зар се цвету може рећи да је ружан?

Интерцорпоратион
- - - - - - -
Зацело је пријатно
седећи крај прозора међународног експреса
прелиставати каталоге страних пејзажа

не осећајући земљину тежу
одређивати цену примерака месечеве руде
од камења са зида плача
градити собу смеха

и смејати се
смејати
- - - - - - -
Тестаментум
Ја
миран и разборит
као анатомски атлас што лежи
поред историје филозофских учења
дошавши до закључка
да је бити срећан исто тако банално као и бити несрећан
да је бити богат исто тако банално као и бити сиромашан
да је бити храбар исто тако банално као и бити кукавица
да је стављати на нешто руку исто тако банално као и држати је у џепу
молим вас
сматрајте да нисам ни постојао
- - - - - - -
Не бојте се будућности
Неће је бити
Шта очекујем од сутрашњице?
Новине

                                                                       (превео: Миливоје Јовановић)


Владимир Бурич, рођен је 6. августа 1932. године у Харкову, Украјина. Умро 26. августа 1994. године у Струги, Македонија. Један од највећих савремених руских пјесника. Завршио факултет журналистике. Живио у Москви. Преводио европску поезију 20. вијека на руски.



  


БЕЛА АХМАДУЛИНА



Ноћно посвећивање

Толико сам ломна да бојазно дишем,
као при свијећи. Не грубо је поређење.
Ја Леночком зовем Елену Шварц,
Као што њеном граду сви тепају Питер1.

Има снимак, на коме су удвоје оне и дажд.
Туга и ум – црте главна подробност.
И сва она – отворених намјера дрхтај,
гордости скромност и одважности стрепња.

Већ је почео двадесет осми мајски дан,
почео је неукрасивши смислом остварење.
Срели смо се прије само цио вијек –
у прошлом стољећу и у тисутљећу.

Је ли један вијек или тисућу вјекова –
величина разлике је неизбројива.
Њој не пописују пошту и вагон.
Но ево стихови, ево вољеног снимка.

Четири сата су. Брз је ход мајске ноћи.
Младенца дан – већ згодан младић.
Мени је дат таленат – њу таленат воли:
каприциозан, слободан, различит од других.

И мисао о њој, прозрачно изузетној,
свјежа, као глас од Финског залива,
осим њој никоме, ни пријатељем ни сестром.
Својства таквога праведност је узајамна.

                                   у ноћи 28. маја 2000. 


                                                                                  (превео: Момир Војводић)

Бела (Изабела) Ахатонова Ахмадулина рођена је у Москви 1937. године. Студије књижевности завршила на Институту «Максим Горки» у Москви. Поред поезије пише и прозу, а преводи и словенске пјеснике на руски језик. Добила је низ престижних награда – Државну награду Русије и Пушкинову награду.


Приредио: Ђорђе Брујић
(Објављено у: Часопис "Стварање", Подгорица)


1 Piter – od milošte Petrograd, Peterburg

Нема коментара:

Постави коментар