Гојко Николиш: Коријен, стабло, паветина (фрагмент)

Доживотни сам заточеник свог завичаја. Не дам се, копрцам се, отимам се, али узалуд; што више то покушавам, све то јаче притеже ме његово земљиште и притискује поднебље. Људи његови сапели су ме букагијама и стежу ме омчом око врата. Људи мог завичаја: бојџије, ратници, кукавељи, бунтовници, силеџије, поданици, мудраци, субенасти, мјесечари, муњени, пасјоглави, чудаци, самотници, врачари, скитнице, пјандуре, просјаци, газде, расипници, појелци, вурдупине, изјелице, живичари, буваћи, тесари, млинари, рукотворци, изумници, самоуци, мудраци, мудријаши, свеци, курвиши, шоце, колоне мртвих са Талије, Дрине и Галиције, поворке одведених и палих, гомиле покланих на прагу, наживо спаљене старице што су горјеле као повјесма кудјеље ... Завичај ми не да ни живјети у миру, нити умријети. Од мене тражи да се искупим из ропства, а ја немам толиког блага. Немам снаге ни да га опишем. Једва сам кадар да га, онако успут, поменем. И тако, дуг ће остати за сва времена неотплаћен.

Дубравка Угрешић: Народ воли гадове

"Народ воли гадове. Зато их и бира за своје представнике. Гадови су ту да би се обичан бирач при погледу на њих сам осјећао бољим. За тај диван осјећај спреман је да носи гада на леђима, као самог врага у народним причама. Народ не воли одликаше, штребере. С њима се осјећа мањи и инфериорнији. Недавно сам читала интервју с једним великим и познатим издавачем који ускоро одлази у пензију, и своју каријеру завршава с горком спознајом да већина људи заправо воли лоше књиге. И против тога се баш ништа не може. Тако је, ваљда, и с политичарима. Народ воли и бира оне лоше. И то је љепота демократије. Нико не може рећи да су се гадови наметнули народу. Не, народ их је изабрао. Народ има право да их збаци с власти. Али, гле парадокса, не збацује их. Поставите себи једноставно питање: Како то да најпопуларније поп-звијезде (и у Хрватској и у Србији) тако катастрофално лоше пјевају? Посљедње пресуде Хашког трибунала, посебно ослобађање Готовине и Маркача, изненађујуће су и за оне којима је право професија, али и за обичне људе. Мене мање забрињава то што су ослобођени, а више то што су такви људи апсолутни национални хероји, што је силан новац потрошен на њихову одбрану, што општине поклањају земљишта поред мора за градњу њихових вила, што људи бесплатно граде хацијенде за њих, како се не би патили по хотелима, што добијају бесплатне концесије на експлоатацију мора. Такве привилегије није имао ни Тито, а камоли било ко по рангу нижи од њега. Ако нема државе, зар нема ни културе? Како се друже култура и држава? Која је то врста везе и меценства? На чему се та веза заснива? На реципроцитету? Зашто бих ја вас као држава уопште требала финансирати? А шта ћете ви заузврат дати мени? Постоји, дакле, хиљаду питања. Да ли они који уништавају туђе споменике културе имају уопште право на своје? Да ли они који уништавају сопствене споменике културе имају уопште икакво право на културу? Да ли они који уништавају учеснике у култури имају право на ишта? ''