Недавно ми је мој уредник скрушено признао како је зимус, из Аграма, донио есеј штампан у „Зарезу“ у којем се у чудном контексту „третира“ мој роман Трезвењаци на пијаној лађи. Каже да се дуго нећкао да ми га покаже, сматрајући да је текст промашио мету, иако је се својски пуцало по њој. Није ми га раније показивао, бојећи се да ћу се потрести, јер, у том есеју, ја и моје дјелце нисмо прошли најславније. А онда му грижа савјести није допустила те ми је рекао за њега, а на моје инсистирање и показао, изгубивши сваку наду да ће ми на његово постојање указати неко од мојих загребачких пријатеља.
Доиста, извјесна Дубравка Богутовац је мене и моју злосрећну књигу ставила у позицију да бијемо већ изгубљену битку са великим именом Теофила Панчића (једног од неколико самопроглашених тумача и сертификованих промиџбеника хрватске књижевности у Србији, чијем “поимању ствари“ је и најобичнији хрватски литерарни бофл бољи од најбољих српских књига) и још већим његовим есејистичким уратком Повратак Филипа Цириловицза. У реду, одмах сам почео да се тешим, кад већ губим утакмицу, нека то буде од најбољих.
Уколико је читаоцу нелогично (као што је било мени) сврставање једног романа и есеја у исту раван – тим горе по чињенице, односно – по логику. Но, мене у овом, као и у сваком другом критичарском промишљању, занима на којим то испитима мој роман пада у односу на конкурентов есеј. На обрнут случај нисам ни помишљао.
Чак и ауторка признаје да моја маленкост и бриљантни Панчић стојимо на различитим позицијама. Нешто попут постојаних клисурина и досадне панонске депресије. Отуда ми је још мање јасна њена намјера да нас паралелно чита, упоређује и тумачи. Ја сам награђивани писац (иако се баш тако не осећам), док је колега, ваљда, ненаграђивани публициста, пардон – есејиста. Међутим! Да, постоји у мом роману, али и у промишљању дотичне даме о њему то проклето међутим, које срећу квари, а мене, његовог аутора, трајно подрива и дисквалификује.
То међутим односи се на тврдњу Дубравке Богутовац да бриљантни Панчић у есејистичком тексту демонстрира више романескног талента од мене, јâде и сињег кукавца. Шта се да се ради!? Бог у мом случају није био милосрдан. Остаје нада да ће се послије ове есејчине Панчић упустити у писање романа и тиме оправдати свој романескни таленат, чије мрвице нам дарује у својим есејистичким и публицистичким брилијантима.
Идемо редом. Почетак текста посвећен је експертизи мог романа. Дјелује обећавајуће, што спада у опробану панчићевску и не само његову школу, по којој се предмет критике најприје очински (мајчински) помилује, да би потом било слађе ударање преко тура.
Међутим! Најприје је обзирно услиједила пацка по прстима. Разлог за употребу овакве васпитне мјере лежи у процјени да у мом купеу није тако напето како код колеге Панчића. Успут сазнајем како је мој роман „чудан путопис“, а да возовлак у којем се труцка мој јунак стаје искључиво „на опћим мјестима“, односно станицама/постајама, мада и ту има извјесних примједби.
На ужас мојих читалаца нисам смислио ништа занимљивије од станица/постаја на којем мој влак/воз застаје. Централно питање код Дубравке Богутовац – као и код колеге Панчића у нешто раније написаном приказу мог романа (а поменута дама је, очигледно, пасионирани читалац свега што колега Панчић напише) је – да ли тај мој фамозни влак/воз пролази кроз жељезничке постаје/станице Јасеновац и Инђија? Или не пролази? Та околност постала је централно питање и мјесто на коме читав роман пада на испиту ових свезнадара и отправника возова/влакова а да, при том, не постављају питање вјеродостојности путање оног влака из Крлежине Хрватске рапсодије. Јер, оно што је Крлежи дозвољено – није мени. Ко сам ја, забога, па да имам бенефите равне Крлежиним?
У даљњем тексту закључујем да ауторку ове експертизе грдно нервира поднаслов мог романа, а није да не боде очи и другима. Ни „супарнику“ Панчићу у приказу мог романа, као ни њој није пало на памет да ми дозволи да се у роману не морам стриктно држати возног реда, поготово нису нашли снаге да покушају разумјети због чега један српско-хрватски влаковоз у српско-хрватском роману мора да прође кроз Јасеновац, ако апстрахујемо готово непостојећу Инђију (иако се на сав ужас налази у сваком Возном реду Хрватских жељезница). Кад је неко тенденциозан – штавише, кад се неко сматра стручњаком за српскохрватске односе – онда је искључена свака добра намјера да се разумије српскохрватски роман, чији поднаслов није лишен извјесне ироније, што, дабоме, моје добростиве тумаче није брига. Поготово нису обавезни да одредницу српско-хрватски роман не тумаче само у жанровском одређењу, већ и у старинском схватању сложености везе између партнера. Поднаслов мог романа у очима ове даме искључиво „призива одређена повијесна искуства и импликације“ и – баста! Треба ли изнова писати Час анатомије да би се доказало како писац никоме и ничему није дужан, осим романескној логици?!
Следећи минус који добијам од штедре читатељке и тумача јесте констатација да је мој наратор „зачуђујуће суздржан“. Уз све то – као аутор избегавам да будем „конкретнији“, као неко ко је рођен гдје је већ рођен и како свака предрасуда налаже. Другим ријечима, препун сам „типичних мјеста“, што српско-хрватски роман, ваљда, никако не би требало да одликује. Срећом, у Панчићевом купеу је много боље и занимљивије, што наговјештава да мој јунак и он нису путовали заједно, а по свему судећи ни на истој релацији. Код њега је, дакле, „густо и зајебано“, као у сваком типичном српско-хрватском роману. Тако мора да буде и јао си га ономе ко изневјери очекивања.
Испада да карактер мог јунака никако није смио да буде „суздржан“. То ваљда долази из увјерења да Срби и Хрвати не болују од суздржаности, а ко се тако понаша – постаје врло сумњив. Таква је судбина романописца – на једном мјесту им се замјера употреба општих мјеста и клишеа, док се на другом замјерке упућују – због изневјеравања тих истих општих мјеста и клишеа.
Хенидкеп мог романа, наставља даље ова дама, лежи и у чињеници што се Панчићев воз/влак креће далеко брже од мог; ваљда преко 100 км на сат, док ова моја крнтија, на ужас српске и хрватске жељезнице а пред очима просвијећене Јевропе, клантара недопустиво споро. Уз све то, ритам текста колеге Панчића представља „рафалну паљбу и по једнима и по другима“. Код њега нема невиних, док их код мене, по свему судећи, има превише. Панчић је „жесток“, тако да, наспрам њега, изгледам као прави млакоња и кукавељ. Мада остаје нејасно да ли се таква квалификација односи на мене или на мог јунака. Замјера ми се да се не усуђујем (ја или мој наратор?) казати „шта мислим о тим Србима и тим Хрватима, који ме толико муче“. Док им, на другој страни колега не прашта ни ижице!
Ето, овдје уваженој дами скрушено признајем како сам сретао људе којима није све тако бјелодано као њој и колеги Панчићу. Умјесто да дају експлицитне одговоре – постоје и они који само постављају питања (најчешће себи, понекад и другима), дјелују збуњено и дезоријентисано пред „великим хисторијским парадоксима“. Признајем и то како су ме управо такве индивидуе занимале у мом скромном роману (који, додуше, „обилује есејистичким пасажима“, али није ни за принијети Панчићевом „обиљу књижевних догађања“ на „три и пол странице текста“). Мој јунак је „негдје између“, у свом несрећном и другима неразумљивом међутим. На уму му није никаква побуна, не дај боже – балван-револуција, јер, забога, зна се гдје је рођен. По мишљену Дубравке Богутовац, основни проблем мог романа лежи у томе што мој јунак не зна одакле путује и куд иде.
Замјера ми се, такође, што поједини искази мог јунака личе на дискурс интернет форума „на којима се препуцавају потомци усташа и четника“. Намјерно се заобилази чињеница да мој наратор помиње исте те форуме, што би требало читаоца, поготово тумача навести на закључак како мој наратор није неупућен у њихов дискурс. То ауторки овог упоредног читања „дјелује неумјесно“, јер тиме, ваљда, изневјеравам „монолошко-асоцијативни дискурс освијештеног интелектуалца“.
Ту ме се ваљда жели подсјетити на замјерку већ исказану од стране колеге Панчића како постоје извијесна изневјеравања у временској утемељености интернет форума и ајпода и мог фиктивног путовања. Сугерише ми се и дисквалификација из исте критике по којој припадам „оном танком, рањивом слоју српске интелигенције из ‘руралне Хрватске’ тј. оног њеног дела који се неко време гротескно играо самосталне државе”… И као такав би требало да будем свјестан своје некомпетентности за многе урбане цивилизацијске феномене. Па и, ако баш хоћете, некомпетентност за писање романа.
И коначно, како би ме ауторка овог текста докусурила, на пиједестал својих увида поставља централну разлику између кукавног мене и бриљантног Панчића. Она пише: „У третирању проблематике доласка крије се посљедња (и прва) разлика у импликацијама које ова два текста нуде“. Долазак мог јунака, ваљда, није довољно утемељен. Штавише, он као да и није дошао. Штавише, стиче се утисак како он и даље путује, упркос околности да роман завршава са поглављем које носи наслов Аграм, што је, ваљда, такође недопустиво. Код мене нема тог „интензивног дојма сусретања с Другим и осјећањем стизања“.
Ауторица овог текста своје читаоце упозорава да се на овим двама примјерима сусрећу са „темељном разликом између поетике (и политике!) сусрета – с једне стране, и разграничења, с друге.“
Код мене, у роману, пише штована Дубравка, сусрет је искључен, „премда се роман темељи на његовом наговјештају“. Знам, било би исувише лако изаћи на крај са романом који би се свео на кокетирање са великосрпским сентиментима, али мој јунак-млакоња никако да се изјасни. Све нешто муља, петља и домишља. Ту би ми се, дабоме, уз мало више искривљавања могла приписати још по која дисквалификација, осим што се инсистира да је роман преплављен „опћим мјестима и недоречености текста“.
Пошто се мој „конкурент“ у последње вријеме често и сасвим фамилијарно маша „драгог нашег Данила“ (Киша), ево да и ја у своју одбрану позовем истог тог писца и његов младалачки текст о путовању као синоному самог живљења, преузевши наслов од Андерсена – а могао је и од Индијаца, којима је живљење исто што и путовање, гдје он, између осталог, пише и ово: „Тај исти воз у којем ја сад седим, гле, јури ка станици Тој-и-Тој, и у исто време јури уназад ка свим прошлим станицама кроз које сам икад у животу пролазио возом. И можда због свега овог бремена прошлости, путовање за мене представља увек неку сентименталну катарзу која траје све дотле и само дотле док не напустим своје место у купеу...“ Није му то доста, па додаје: „Јер путовати не значи ићи из места М у место Н, путовање је и пут, раздаљина, даљина између та два места, пут који се не додирује с тим местима, а једва да и допире до њихових атара.“ И тако даље.
Остаје нејасно жели ли ауторка овог упоређивања неупоредивог да дисквалификује мене или мог јунака. Или јој је то исто. Такође ми остаје нејасно да ли су сви романи овог свијета доречени и јасни. И требају ли то да буду? Посебно да буду доречени и јасни онима који се не могу похвалити претјераном добронамјерношћу.
Тек на крају сазнајем како сам својим романом дао допринос да ауторица текста упути јавни позив на свеопште превриједновање жанрова, односно литерарности нефикционалног које доноси „обиље књижевног догађања“, за разлику од нас, кукавних, који, како изгледа, ипак пишемо декласирану фикционалну, а уз све то и – „транзициону прозу“ (у којој се фикционални влаковоз не смије заустављати у реалним постајама/станицама, пошто то не чине реални возовлакови). Иза тога се крије сугестија читаоцима – аллес Лäндер – да се ману романа и лате есеја!
Упркос свему, мени је једна једина Кишова реченица и даље дража од десетине квазинаучних и пристрасних анализа. На примјер ова: „И кад год седнем у воз, где год путујем, ноћу или дању, без обзира на правац, на брзину, на декор, на пејзаж, без обзира на простор и време, ја увек путујем – парадоксално – у оба правца: напред и назад, у прошлост и будућност.“ По цијену да никуд не стигнем, да ме нико не дочека и да никог не сретнем. Чак и по цијену да Дубравка Богутовац моје романе и не чита. (www.mirkodemic.com)
Уколико је читаоцу нелогично (као што је било мени) сврставање једног романа и есеја у исту раван – тим горе по чињенице, односно – по логику. Но, мене у овом, као и у сваком другом критичарском промишљању, занима на којим то испитима мој роман пада у односу на конкурентов есеј. На обрнут случај нисам ни помишљао.
Чак и ауторка признаје да моја маленкост и бриљантни Панчић стојимо на различитим позицијама. Нешто попут постојаних клисурина и досадне панонске депресије. Отуда ми је још мање јасна њена намјера да нас паралелно чита, упоређује и тумачи. Ја сам награђивани писац (иако се баш тако не осећам), док је колега, ваљда, ненаграђивани публициста, пардон – есејиста. Међутим! Да, постоји у мом роману, али и у промишљању дотичне даме о њему то проклето међутим, које срећу квари, а мене, његовог аутора, трајно подрива и дисквалификује.
То међутим односи се на тврдњу Дубравке Богутовац да бриљантни Панчић у есејистичком тексту демонстрира више романескног талента од мене, јâде и сињег кукавца. Шта се да се ради!? Бог у мом случају није био милосрдан. Остаје нада да ће се послије ове есејчине Панчић упустити у писање романа и тиме оправдати свој романескни таленат, чије мрвице нам дарује у својим есејистичким и публицистичким брилијантима.
Идемо редом. Почетак текста посвећен је експертизи мог романа. Дјелује обећавајуће, што спада у опробану панчићевску и не само његову школу, по којој се предмет критике најприје очински (мајчински) помилује, да би потом било слађе ударање преко тура.
Међутим! Најприје је обзирно услиједила пацка по прстима. Разлог за употребу овакве васпитне мјере лежи у процјени да у мом купеу није тако напето како код колеге Панчића. Успут сазнајем како је мој роман „чудан путопис“, а да возовлак у којем се труцка мој јунак стаје искључиво „на опћим мјестима“, односно станицама/постајама, мада и ту има извјесних примједби.
На ужас мојих читалаца нисам смислио ништа занимљивије од станица/постаја на којем мој влак/воз застаје. Централно питање код Дубравке Богутовац – као и код колеге Панчића у нешто раније написаном приказу мог романа (а поменута дама је, очигледно, пасионирани читалац свега што колега Панчић напише) је – да ли тај мој фамозни влак/воз пролази кроз жељезничке постаје/станице Јасеновац и Инђија? Или не пролази? Та околност постала је централно питање и мјесто на коме читав роман пада на испиту ових свезнадара и отправника возова/влакова а да, при том, не постављају питање вјеродостојности путање оног влака из Крлежине Хрватске рапсодије. Јер, оно што је Крлежи дозвољено – није мени. Ко сам ја, забога, па да имам бенефите равне Крлежиним?
У даљњем тексту закључујем да ауторку ове експертизе грдно нервира поднаслов мог романа, а није да не боде очи и другима. Ни „супарнику“ Панчићу у приказу мог романа, као ни њој није пало на памет да ми дозволи да се у роману не морам стриктно држати возног реда, поготово нису нашли снаге да покушају разумјети због чега један српско-хрватски влаковоз у српско-хрватском роману мора да прође кроз Јасеновац, ако апстрахујемо готово непостојећу Инђију (иако се на сав ужас налази у сваком Возном реду Хрватских жељезница). Кад је неко тенденциозан – штавише, кад се неко сматра стручњаком за српскохрватске односе – онда је искључена свака добра намјера да се разумије српскохрватски роман, чији поднаслов није лишен извјесне ироније, што, дабоме, моје добростиве тумаче није брига. Поготово нису обавезни да одредницу српско-хрватски роман не тумаче само у жанровском одређењу, већ и у старинском схватању сложености везе између партнера. Поднаслов мог романа у очима ове даме искључиво „призива одређена повијесна искуства и импликације“ и – баста! Треба ли изнова писати Час анатомије да би се доказало како писац никоме и ничему није дужан, осим романескној логици?!
Следећи минус који добијам од штедре читатељке и тумача јесте констатација да је мој наратор „зачуђујуће суздржан“. Уз све то – као аутор избегавам да будем „конкретнији“, као неко ко је рођен гдје је већ рођен и како свака предрасуда налаже. Другим ријечима, препун сам „типичних мјеста“, што српско-хрватски роман, ваљда, никако не би требало да одликује. Срећом, у Панчићевом купеу је много боље и занимљивије, што наговјештава да мој јунак и он нису путовали заједно, а по свему судећи ни на истој релацији. Код њега је, дакле, „густо и зајебано“, као у сваком типичном српско-хрватском роману. Тако мора да буде и јао си га ономе ко изневјери очекивања.
Испада да карактер мог јунака никако није смио да буде „суздржан“. То ваљда долази из увјерења да Срби и Хрвати не болују од суздржаности, а ко се тако понаша – постаје врло сумњив. Таква је судбина романописца – на једном мјесту им се замјера употреба општих мјеста и клишеа, док се на другом замјерке упућују – због изневјеравања тих истих општих мјеста и клишеа.
Хенидкеп мог романа, наставља даље ова дама, лежи и у чињеници што се Панчићев воз/влак креће далеко брже од мог; ваљда преко 100 км на сат, док ова моја крнтија, на ужас српске и хрватске жељезнице а пред очима просвијећене Јевропе, клантара недопустиво споро. Уз све то, ритам текста колеге Панчића представља „рафалну паљбу и по једнима и по другима“. Код њега нема невиних, док их код мене, по свему судећи, има превише. Панчић је „жесток“, тако да, наспрам њега, изгледам као прави млакоња и кукавељ. Мада остаје нејасно да ли се таква квалификација односи на мене или на мог јунака. Замјера ми се да се не усуђујем (ја или мој наратор?) казати „шта мислим о тим Србима и тим Хрватима, који ме толико муче“. Док им, на другој страни колега не прашта ни ижице!
Ето, овдје уваженој дами скрушено признајем како сам сретао људе којима није све тако бјелодано као њој и колеги Панчићу. Умјесто да дају експлицитне одговоре – постоје и они који само постављају питања (најчешће себи, понекад и другима), дјелују збуњено и дезоријентисано пред „великим хисторијским парадоксима“. Признајем и то како су ме управо такве индивидуе занимале у мом скромном роману (који, додуше, „обилује есејистичким пасажима“, али није ни за принијети Панчићевом „обиљу књижевних догађања“ на „три и пол странице текста“). Мој јунак је „негдје између“, у свом несрећном и другима неразумљивом међутим. На уму му није никаква побуна, не дај боже – балван-револуција, јер, забога, зна се гдје је рођен. По мишљену Дубравке Богутовац, основни проблем мог романа лежи у томе што мој јунак не зна одакле путује и куд иде.
Замјера ми се, такође, што поједини искази мог јунака личе на дискурс интернет форума „на којима се препуцавају потомци усташа и четника“. Намјерно се заобилази чињеница да мој наратор помиње исте те форуме, што би требало читаоца, поготово тумача навести на закључак како мој наратор није неупућен у њихов дискурс. То ауторки овог упоредног читања „дјелује неумјесно“, јер тиме, ваљда, изневјеравам „монолошко-асоцијативни дискурс освијештеног интелектуалца“.
Ту ме се ваљда жели подсјетити на замјерку већ исказану од стране колеге Панчића како постоје извијесна изневјеравања у временској утемељености интернет форума и ајпода и мог фиктивног путовања. Сугерише ми се и дисквалификација из исте критике по којој припадам „оном танком, рањивом слоју српске интелигенције из ‘руралне Хрватске’ тј. оног њеног дела који се неко време гротескно играо самосталне државе”… И као такав би требало да будем свјестан своје некомпетентности за многе урбане цивилизацијске феномене. Па и, ако баш хоћете, некомпетентност за писање романа.
И коначно, како би ме ауторка овог текста докусурила, на пиједестал својих увида поставља централну разлику између кукавног мене и бриљантног Панчића. Она пише: „У третирању проблематике доласка крије се посљедња (и прва) разлика у импликацијама које ова два текста нуде“. Долазак мог јунака, ваљда, није довољно утемељен. Штавише, он као да и није дошао. Штавише, стиче се утисак како он и даље путује, упркос околности да роман завршава са поглављем које носи наслов Аграм, што је, ваљда, такође недопустиво. Код мене нема тог „интензивног дојма сусретања с Другим и осјећањем стизања“.
Ауторица овог текста своје читаоце упозорава да се на овим двама примјерима сусрећу са „темељном разликом између поетике (и политике!) сусрета – с једне стране, и разграничења, с друге.“
Код мене, у роману, пише штована Дубравка, сусрет је искључен, „премда се роман темељи на његовом наговјештају“. Знам, било би исувише лако изаћи на крај са романом који би се свео на кокетирање са великосрпским сентиментима, али мој јунак-млакоња никако да се изјасни. Све нешто муља, петља и домишља. Ту би ми се, дабоме, уз мало више искривљавања могла приписати још по која дисквалификација, осим што се инсистира да је роман преплављен „опћим мјестима и недоречености текста“.
Пошто се мој „конкурент“ у последње вријеме често и сасвим фамилијарно маша „драгог нашег Данила“ (Киша), ево да и ја у своју одбрану позовем истог тог писца и његов младалачки текст о путовању као синоному самог живљења, преузевши наслов од Андерсена – а могао је и од Индијаца, којима је живљење исто што и путовање, гдје он, између осталог, пише и ово: „Тај исти воз у којем ја сад седим, гле, јури ка станици Тој-и-Тој, и у исто време јури уназад ка свим прошлим станицама кроз које сам икад у животу пролазио возом. И можда због свега овог бремена прошлости, путовање за мене представља увек неку сентименталну катарзу која траје све дотле и само дотле док не напустим своје место у купеу...“ Није му то доста, па додаје: „Јер путовати не значи ићи из места М у место Н, путовање је и пут, раздаљина, даљина између та два места, пут који се не додирује с тим местима, а једва да и допире до њихових атара.“ И тако даље.
Остаје нејасно жели ли ауторка овог упоређивања неупоредивог да дисквалификује мене или мог јунака. Или јој је то исто. Такође ми остаје нејасно да ли су сви романи овог свијета доречени и јасни. И требају ли то да буду? Посебно да буду доречени и јасни онима који се не могу похвалити претјераном добронамјерношћу.
Тек на крају сазнајем како сам својим романом дао допринос да ауторица текста упути јавни позив на свеопште превриједновање жанрова, односно литерарности нефикционалног које доноси „обиље књижевног догађања“, за разлику од нас, кукавних, који, како изгледа, ипак пишемо декласирану фикционалну, а уз све то и – „транзициону прозу“ (у којој се фикционални влаковоз не смије заустављати у реалним постајама/станицама, пошто то не чине реални возовлакови). Иза тога се крије сугестија читаоцима – аллес Лäндер – да се ману романа и лате есеја!
Упркос свему, мени је једна једина Кишова реченица и даље дража од десетине квазинаучних и пристрасних анализа. На примјер ова: „И кад год седнем у воз, где год путујем, ноћу или дању, без обзира на правац, на брзину, на декор, на пејзаж, без обзира на простор и време, ја увек путујем – парадоксално – у оба правца: напред и назад, у прошлост и будућност.“ По цијену да никуд не стигнем, да ме нико не дочека и да никог не сретнем. Чак и по цијену да Дубравка Богутовац моје романе и не чита. (www.mirkodemic.com)
Нема коментара:
Постави коментар