Опјевавање божанског

(Милица Краљ, Лепи Јован, Унирекс- Јаникс, Подгорица-Београд 2011.)

Нова пјесничка књига Милице Краљ насловљена „Лепи Јован”, објављена је под окриљем „Унирекса” из Подгорице и „Јаникса” из Београда. Збирка садржи 33 пјесме, која почиње циклусом „Лепи Јован”, а завршава са „Плавим анђелом ариљским”.

Савремено знање, идеологија знања

Пише. Ранислав Ачковић

Неспутана потреба за знањем одвајкада се сматрала као индивидуалан феномен, са крајњом сврхом да субјект стави на пробу, па потом измјери или измијени статус јединке у друштву. Наоко, оваква пракса се до данас није измијенила, осим што се чини да је сазнајни поступак постао никад ближи извору знања, углавном сведеног на кибер-технолошку лакоћу његове апсорпције.Управо та лакоћа је одлучујућа у намјери да потреба за стицањем знања поприми један идеолошки тип, принцип као и његови претходници рођени у маси.
Да ли информација или информисаних субјеката? Свијет хиперпртоизводње сем индустријских роба успјео је нападно да се истакне и на примјеру информатичке производње, па се чинило да иза њега слиједи олакшица у производњи новог знања.

Анин Радован

Пише. Дара Секулић

Најкраћи пут до Коране водио нас је крај куће Ане Вукелић. У сваком селу има барем једна кућа која је некако скрајнута, засебна и необична. Можда због људи који у њој живе, јер све што човјек направи, па и кућа коју сагради, личи на њега.

Ана је била необично висока и мршава, много је радила, а мало говорила. Наткривена тераса, или гањак, како кажу на Кордуну, на прочељу њене куће био је некако извишен, до њега се пењало преко више степеница. И прозори су били виши и дужи, чинило се уски, ужи од прозора на другим кућама у селу.

Српске књиге у Хрватској

Прошла 1892. била је повољна за нас Србе. Или су наступила одавно већ жељена боља времена или смо ми у овијем врменима бољи постали. Главно је то, да смо те године коракнули добрано напријед. Ето Књижевне задруге у Биограду, ето српских штампарија у Дубровнику, Мостару и чак у хрватском Загребу. Али осим овог видимо ми још једну свијетлу појаву, а то је књижевни покрет код Срба у Хрватској и Славонији. Тамо живи преко 600.000 (шест стотина хиљада) православнијех Срба. Сва Хрватска не само политичка него књижевна и културна друштва заслијепљена шовинизмом прегли су свом снагом, да забашуре Српство тамо.

Милош Црњански: У почетку беше сјај

Далеко горе испред мене слива се небо са 

                травом.

И свуд око мене стоје руже тајанствено, 

                спуштеном главом.

Тужно је ићи чак до пољана

што тамо леже чак под небом

овде је свака реч очарана

овде је свако срце очарано

овде се најлепша песма пева

сваког убогог дана. –

Тужно је ићи чак до пољана

што тамо леже чак под небом

јер је гадно тамо речи црне

јадати из срца раскидана.

И видети да од цвета до цвета

и видети да од жене до жене

и видети да од бајке до бајке

и видети да од дана до дана

узалуд смо ишли.

Тужно је ићи чак до пољана. –

 

(Пјесма је објављена у "Босанској вили",бр. 5, за 1912. годину)

Двобој код О.К. корала

 

Пише: Гаро Јовановић

 

Сјећаш ли се Двобоја код ОК корала? И оне Тјомкинове мелодије o узвишењу са гробљем које се зове Бут хил? Усамљено мјесто, претужно, једва чека јутро да дође вјетар, да траву покрене, једва чека поноћ да изрони мјесец. Нема гробља без мјесеца и вјетра, на Бут хилу се завршавају земаљски путеви, крстаче имају сјене, и птица кад прелети... само човјек не оставља сјену за собом, ништа сем кратковјеки траг. 

Boot hill, Boot hill, so cold, so still...

(Бут хил, Бут хил, тако сам, тако тих...) Је ли демократија казна само за нас Србе, или уопште?

Призори личне свакодневице

О поезији Ђорђа Брујића

 

Aко хоћете да сачувате литерарну савјест, било да је она изазвана критичарском или рецезентском формом, онда најбоље што вам се може у том спасоносном тренутку догодити, то је да се пред вама нађе рукопис истинског пјесника. Или само, пјесника. Такав је случај са новим текстом Ђорђа Брујића. Након збирки «Нови пусти дани», «Страх од шума», «Упутство за путовање» и «Кућа на леду» у литерарном новитету одмах пада у очи линеарна доследност виђена као наставак већ пређеног поетског пута, издијељеног на колекторске етапе, у његовом случају већ поменуте, објављене збирке пјесама. У овдашњој књижевној лиги пребогатој пјесничким учесницима, није претјерано рећи да Ђорђе Брујић заузима изразито високо мјесто, ако једна таква блага градација у лошој култури није унапријед увреда за самог аутора.

Миодраг Павловић: Зора у Кареји

Велики уздах светла
на ћошку, као што рече покојни ујак
на воденом обронку Цариграда,
господа у црном дочекују зору
с бројаницама у руци, на тераси.
Грожђе зри.
Ход на смрт мирише.
Над пучином се диже језик који гори
и облак укрштен,
у срцу клија нов почетак,
око конака се вију птице и конци.
Стефане, часовници звоне, пиши,

(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.

Вријеме које памти

 

Пише: Дара Секулић

 

Тушиловић, недалеко од Карловца, одувијек је био најнапредније српско село на Кордуну. Том напретку, прије великог свјетског рата, много је доприносио и "Привредник", који је школовао и Станка Опачића Ћаницу. Као стипендист "Привредника", даровити дјечак ће одмах почети да ствара своју библиотеку, касније богату и чувену; прогнаном и расељеном роду оставиће и  преко стотину својих дрвореза са мотивима страдања српског народа у  Другом свјетском рату.

Савремено пјесништво Српске Крајине

Судбина Српске Крајине, као дијела укупног српског духа, постала је симбол латентне деструкције национа уопште. Најприје исцрпљујући рат, а затим и “хумано” пресељење Срба Крајишника довели су до разарања културног идентитета и рушења готово свих материјалних обиљежја које је овај народ вјековима градио. Општекултурне деконструкције није поштеђена ни књижевност, као цивилизацијски сегмент који се по својој природи чува у језику.

Душан Јерковић: Носталгија

То из магле прошлости мирише детињства дах...

Никад га завејати неће заборава снегови.
То и кроз кишу и пахуље и кроз сунчани прах
у мојим сновима дишу модри, винородни брегови.

Слапови Петрињчице и Купе зеленкасти вирови,
колибе у горју и јабланова очи
као да к себи ме зову,
док узврели шум града ме кружи. То у ме точи

Тугу сан за детињством шума и скршене саоне
и топот копита Видана, незаборављенога белца.
О, тамо да кренем, где буре кроз борје звоне
молитву за покојне и бела загорска селца.

Тамо, да узберем нових радости цвет!
Ту чежњу не могу завејати ни заборава снегови...
Да један дан само видим новоизлеглих птица лет
и да ме у крилу шума скрију винородни брегови!

Камене улице кишама Сунца заливене...
Извире небо из срца изгладнелих сиромаха
Шуми дисање птица и гране се зелене;
кашаљ поподнева пао из фабрике сивога даха.

Маса, јавност, српственост

Пише: Ранислав Ачковић

Доћи на свијет не мора увијек у себи да садржи обавезу приспијећа у језик, у што један савремени философ покушава да нас убиједи. За наше прилике реалније би било очекивати да по доласку на свијет приспијемо у масу.
Ткиво састављено од појединаца, с намјером да се оно по потреби буди или успављује. У оваквим друштвима, какво је наше, друштвени уговор сређиван по партијској ноти, преко ноћи је претварао народе, хтјели то они или не, у необичан, али кажу љупки масив заједнице, гдје је свако имао да мисли онако како се мислило у бироима владајуће политичке организације.

Од свакодневног до универзалног

(Ђорђе Брујић, Кућа на леду, УКЦГ, Подгорица)

Иза једне пјесме стоји цио језик на којем је написана, говорио је Љубомир Симовић. Узмемо ли да се под језиком подразумијева и језичко памћење, што свакако јесте, онда је поезија Ђорђа Брујића у књизи «Кућа на леду», почев од лексике и стиховне интонације до тема и мотива, најпоузданија потврда оваквог увјерења. У њој сусрећемо више језичких слојева и искустава разноразних пјесничких облика: химнични тон средњовјековних молитава, савремену урбану лексику, иронију, гротеску...

Сава Мркаљ: Јао! Јао! Јао триста пута!

(Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу
доспедох побеђен и остављен од свега света)

Јао! Јао! Јао триста пута!

Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов’ је свет!
Лед и ватра, зрак, и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!

Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л’ без зла који час?

Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.

Милош Кордић: Пријављивање

Институт пријаве, научно речено, код институција државе, има дугу и несагледиву историју. Старији је, наравно, и од Платонове Државе, а јавља се, по свој прилици, већ у родовској заједници. Касније се ширио, гранао, уобличавао, стицао готово до савршенства своја дефинисана тумачења и значења. Учвршћујући се у праву, економији и, посебно, у унутрашњим органима сваке државе.Без обзира шта ко о њему мислио, али држава, једноставно, без пријављивања не би могла да функционише.

Небојша Деветак: Ноћ у туђој кући

У дувару туђе куће пацов ршће.
Кроз скршена врата мрачак се провлачи.
Крај студене пећи моје срце дршће
и крадом лудачку кошуљу навлачи.

Притеци, Господе, у овоме мраку.
Ужди макар једну сипљиву звијезду,
кресни барем муњом у глувом буџаку
да не пресвиснем у ђавољем гнијезду.

Насрнуће наме, издаће ме руке.
Притеци, Господе, отвори небеса.
Рашчини. Помилуј или скрати муке.

Згануће ме језа од ноћног накота
гледајући како трулеж гробну стреса,
знамење мртвачко бившега живота.

Александра Мугоша: Твојим бих очима видјела

Да бестрага одем,

Не бих се

Кајала.

Да све заборавим,

Нас бих памтила.

Да изгубим вид,

Твојим бих

Очима видјела.

Да нестану ријечи,

И даље бих писала.

Да наставим сама,

Твоја бих сјена

Постала.

А не признајем

Да ти припадам.

Текст, поезија, деконструкција

(Ранислав Ачковић, Сан нашег језика, УКЦГ, Подгорица)

Када је код Удружења књижевника Црне Горе објављена књига песама Ранислава Ачковића Сан нашег језика, у домаћој књижевној јавности поново је, али сада на другачији начин, проблематизовано такозвано певање о писању, певање о језику, о његовим сферама и правцима, о његовим границама (границама међу двама различитим језицима) и њиховом „преклапању“ у наизглед супротстављеним дискурсима.
Да ли је језик песме само онај препознатљиви поетски језик и каква она постаје уколико се у њу уведу другачији облици, други језици – намеће се као основно питање Ачковићеве поетике, у којој је бављење језиком константа провучена и кроз његове раније збирке.