недеља, 29. јул 2012.

Никола Вујчић - Поезија


***
хм! зима је скупоћа
од ње ће једног дана настати
вода коју ће развлачити по градовима
сви чезну за водом и не знају
да је европа постала копно кад је
атлантида потонула




ПИСАЊЕ / ЧИТАЊЕ

писање зауставља језик, застајем
негде / овде.
ход у у почетку усмерен је према столу,
ствари се не мичу – са рубова ишчезава звук,
језик се миче – миц-по-миц у даљину.
у то доба дана / данас поподне ја сам
оно што говорим.
положај мога тела је као и положај воде,
прекидају ме и нећу довршити своју руку коју
управо испружам и разгранавам у прсте.
ствари су пуне речи / свет нема већу тежину од језика.
сад гледам оно што излази из моје оловке:
недеља је мртав дан / гасим прекидач и сањам недељу.
скупљам се, овако, у нешто округло и тешко као олово,
али оловно срце моје оловке снизује своју висину:
звук се игра са пиштаљком, пена се игра са ружама,
шума се игра са временом, у шуми расту столице,
дунав гура воду у море...
писање је осушени језик који подижем гласом.
језик се суши, речи шуште као кошуљице
кад их скидам са ствари
да бих ти рекао шта ту пише.


УСАМЉЕНИ ЗВУК

толико ме има да ме речи не могу понети. расут
у огледалу. заустављен на рубовима. у топоту немирног
стада. тај круг кретања претвара се у зупчаник да би ухватио
било какво значење. камење се котрља – јека сече понор.
звук је превођење. ствари су закопане у звук. звук је
постеља. звук је дете додира. звук рађа ствар. звук је
мајка.
завртео сам новчић на столу. сад слушам његов зуј и
гледам како скида безбројне ваздушне кошуљице
да би опет постао новчић. боже, зашто нисам тако брз?
брз до ишчезнућа.


У РАЗГОВОРУ

Речи су прозори. Док он прича
ја гледам – баш то.
У уличној вреви носи нас звук корака –
као да свако бира свој гроб, као да се време
стврднуло у зид пред којим смо стали.
Знаш, каже ми он, све што је на овом свету ситно
настало је од суза. Овај каменчић, видиш га,
моја је суза.
Баш то гледајући, у затрпаном звуку,
личио је на врапчића који чепрка по прашини
ширећи простор, да би лакше одлетео.


СУСРЕТ

Однеће ме те очи. У судару погледа,
надуте као мехурићи, капци се брзо заклопе
и у таму ока ме спусте. Да ли ће ме распознати?
Односе ме у замаху руку,
у руковању.
Па, ми смо само ствари које се помичу, помислих,
сви смо без имена, осим ако неко некога
не препозна.
Али то поништава друге. Они промичу.
Јуре некоме у сусрет.


МЕРА

Прошлост не престаје да долази. Тече
из будућег. Нахрупљује! Ево,
погледај – дан се ужарио, па се
урушио. Јутро је стегао сумрак.
Смањио се размак до онога што гледам.
А шта он мери?
Тај милиметар,
у овом бескрају!



Нема коментара:

Постави коментар