среда, 11. јул 2012.

Нове стопе или књига о нама

(Ранко Јововић, Доба дивљања, Апостроф – Алеф, Београд – Подгорица)

Шта је то дивље у Јововићевој књизи “Доба дивљања”? То сигурно није фотографија дечака на корицама, безбрижно осмехнутог, жртве једног времена (сви смо ми, ваљда, жртве различитих времена или можда једног те истог, које никако да прође), времена у којем се неизбежно страдало и које је више него очигледно оставило последице, чије се ране тешко лече до краја живота. 
Дивље је, дакле, оно време, ово време, једна идеологија или идеологије, људи – немилосрдни и неумољиви, дивља је поезија настала из таквог прометања и неумитност да песник/књижевник буде ангажван, да буде филозоф свог доба и свог народа. 
Поезија не постоји ван језика, једнако као што и стваралац не постоји без природног окружења, без борбе за добро и праведно, без борбе за истину, упркос цени. А она је често врло висока. То се, сигурно, најбоље види у случају Ранка Јововића – песника патње, нихилизма, страдања; песника унутрашње слободе, булевара, малих људи, чија је судба неодвојива и од њега лично, али и од његове песме препуне горчине, талога са дна живота; препунe кафана, железничких/трамвајских станица  и углова на којима се тражи прибежиште од свакодневне муке и сопствене унутрашње искре. 
Но, књига “Доба дивљања” није збирка песама, него жанровска мешавина лирских/политичких текстова и интервјуа. Она је залог – део мисаонe масе која остаје иза овог аутора. “Доба дивљања” је прича о једном човеку и једном народу. Сакупио је Јововић у њу дио прозног штива које је различитим поводима објављивао у периодици, али и интервјуе (исказе) чији глас треба да чују макар они ретки којима је у овом тренутку општег расула стало до части, вере, поезије и свеколиког добра, као крајњег циља једног национа.
“Доба дивљања” је, дакле, сведочење, али не обично, него сведочење као исконска мисао једног од наших највећих савремених песника, првенствено песника. Та вечита патња која потиче још из детињства, а о којој смо већ говорили, не може да се залечи, како казасмо, ad hoc захватима, она је трајна пратиља, метафизичко средиште, начин моралног размишљања, вечита обавеза од које Јововић не може да побегне. То је један од ретких крикова ужаснутог човека који не трпи да ћути, који не може  да не примети злу коб и просуту крв, који не може да не заплаче над трагедијом народа – над Крајином и Косовом, над Црном Гором… 
У први, већи део књиге, у »Уклети народ«, уврштени су текстови, записи, лирски фрагменти, па чак и поезија, објављени последњих година у подгоричким новинама "Глас Црногорца" и "Дан". Ту је поетски надахнут говор приликом примања "Грачаничке повеље", песма посвећена Даринки Јеврић, усамљеној у срцу Приштине, политички осврти на актуелна дневна дешавања, записи о Емиру Кустурици, Марку Миљанову, Миловану Ђиласу, идеологу, револуционару и првом комунистичком дисиденту; о мајци, Београду, митрополиту Амфилохију… Ту је и отворено писмо тадашњем председнику СР Југославије Војиславу
Коштуници. Не треба пренебрегнути ни текст о Његошу, као ни надахнуте говоре, речи у одбрану цркве, језика и слободе – слободе уопште, и слободе за све. 
Други део "Доба дивљања", насловљен као "Бајрон би данас био Србин", скуп је пробраних интервјуа које је Јововић најразличитијим поводима давао бројним часописима, као и увек надахнут, речит и огорчен. 
Интервју/исказ сам у себи не носи само политичке аргументе, него и личне печате који су врло често занимљивији и читљивији од ових првих. Навикнути да, у политичкој држави, у дневној штампи виђамо најчешће намештене и усмерене текстове савремених политичких актера, као да немамо времена ни воље да чујемо речи песника, филозофа, публициста; као да њихово мишљење прецртавамо, притиснути, ваљда, свакодневном муком и борбом за општу егзистенцију. Нова грешка, зар не? 
Дакле, сам обележен као разговор (енг. interview), он је један од облика документарне књижевности, што би значило да то није пука (само)реклама, него дискурс који треба да формира јавно мњење и знање допуни додатним информацијама, чувајући при том аутентичност говора и мишљења интервјуисане личности. Он је спона са читаоцем чије је право да слободно суди о изреченом, да прихвати или одбаци појединости, да буде сопствена мера и језичак на ваги. 
Јововићеви интервјуи нису општа редања општих чувстава, гомиле набацаних мисли урешених ласкавим речима; они су наставак поезије, њена допуна и грчевита борба мишљења, унутрашњи сукоб и неверица, тескоба и стално отворена рана. 
Тако у разговору са новинаром приштинског „Јединства“, 1996. године, он каже: „Ако је српски народ у било чему бесмртан, онда је прије свега у поезији. Ми смо поезијом побиједили и поразе и понижења. Ми смо живјели од поезије, док су други живјели од злочина. Зна то Бог“; а у интервјуу за „Полис“: „Таленат. Шта то бјеше? Нијесам тако млад да се талентом уљепшавам. Друга је сада `машина` у мени (…)”. 
Своју политичку “причу”, Јововић делимично износи и у интервјуу “Нашој борби”: “Интересантно је да су бивши комунисти данас: сепаратисти, европејци и антимарксисти, а ми неки, који нијесмо мирисали на комунизам – ми смо нешто као Његошева дјеца васпитани на традицији, али и на Бодлеру и Библији”. 
И мисли у недоглед, аутентичне и јасне. Много би их се могло побројати, али врло мало оригиналног после њих рећи. 
Контекст је у овом случају неизбежан. Контекст је пуноћа, целовитост истине. Делили је ми или не.

 Ђорђе Брујић
           
           


Нема коментара:

Постави коментар