Музеј Дмитра Горића

Пише: Дара Секулић

Кад је одлучио да напусти своју кућу у Јабланцима, селу које је зачас опустјело, остало без гласа и јава, Дмитар Горић није журио. Бојао се и он као и сви који су већ били побјегли. Бојао се и сад, и цијели свој живот. Овај напад на Србе у Крајини није без имена, и није непознат, понавља се. Сјео је насред највеће собе у својој кући, прелазио погледом по стварима које су је испуњавале, како би се сабрао и одлучио шта да понесе.
Његов ауто, стари "опел кадет", стајао је испред куће. Он није био у недоумици шта да понесе, понио би све, већ шта да остави, а оставио не би ништа. Знао је, све што у кући остане, никад више неће видјети, биће опљачкано, спаљено и оскрнављено.

Помен за 463 Срба из Садиловца

У цркви Рођења Пресвете Богородице у селу Садиловац на Кордуну, у Хрватској, данас је обиљежена годишњица страдања 463 Срба које су усташе побиле и запалиле у овом храму 31. јула 1942. године.
Парастосу је присуствовало тридесетак људи, а обиљежавање годишњице организовала је породица Гвозденовић, потомци страдалих у садиловачкој цркви.

Иван Негришорац: Европској унији, Одељењу за даљине

                                                         Подносилац молбе:
                                                        Живота из Грачанице

Молим горњи наслов да има у виду
И моју реч тиху. Да прими, у стиду

Богобојазноме, сузу што је мила
Лица праведника, ма где она била.

Знам ја да ми молбе нема ко да чује,
Ал све нешто мислим: нека небом хује

Гласи анђеоски, нек бар Господ слуша
Све што таје људи. Пуна ми је гуша

Залогаја тешких што засели давно,
Ал свима је због тог до Месеца равно.

Ја на Месец нећу, ни у Стамбол богме,
А они нек газе све животне догме.

И док раја моли за пасоше лаке,
Којим континента прекривају краке,

Ја бих вас, господо, замолио само
Да исправу дате којом стижем тамо,

Преко жице страшне. Даљине су сиве,
А ја само видим злато родне њиве!

Милица Краљ: Лобања мастионица

                                Богдану Жерајићу од чије је лобање

                                џелат издељао мастионицу

 

дрхав лелуј испод жиле у пределу месечине

у белини самог гроба из чеоне кости – злоба
расте плаво крилце свица у поготку првог хица

у запису да не труне прилистао век побуне
Лазар, Богдан и Гаврило претворени у мастило
а џелата смртна рука исписује слог јаука

Наша стрина Милија

Пише: Дара Секулић

Слобода! Дошла је слобода! Викали смо и грлили се на ратом опустошеној сплитској Риви. Хватали смо се за руке и у групама трчали пјевајући. У одјећи смо скакали у море и из мора излазили раздрагани, повезани рукама.
Био је мај мјесец. Слободни, већ смо били зашли и у јули кад су нас једног дана окупили на састанак. Дошла је нека другарица да нам и званично саопшти да наша гимназија више неће радити.

Књиге су завршавале на сметлишту, неке и у ватри

O каквом се ту отпису заправо ради говори и податак о једном директору сплитске књижнице који је рекао како су отписали чак 60 посто фонда, све тзв. четничке и ћириличне књиге. Из тога је јасно да се ту не ради о стандардном отпису, него о идеолошком дјеловању

Пише: Раде Драгојевић

Вишегодишњи рад на скупљању материјала о избацивању књига из хрватских књижница током деведесетих година, који је подузео публицист, преводилац и књижничар Анте Лешаја, на крају је уродио књигом под насловом “Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 1990-их”, чији су суиздавачи “Профил” и Српско народно вијеће из Загреба. С аутором разговарамо и о политичкој атмосфери почетком деведесетих која је довела до књигоцида.

Ђорђе Брујић: Две песме

(Светигора, Божић, 2012.)

Вјечита тама пјесничке слободе

(Mиодраг Трипковић, Крв пјесника, Дом омладине, Подгорица)

Шта може писац да уради пред запањујућом брзином времена, и откуд толико снаге у једном крвотоку, толико концизности и сведености, толико одлучности да се отргне и супротстави општем пропадању, деконструкцији. Живот литературе и живот литерате – неразлучиво двојство чија заједничка нит траје паралелно са временском вертикалом, добило је у данашњици специфичну архитектуру и функцију. Мистика књижевног стваралаштва, сагледана кроз оптику тајновитог ритуала у тренутку док дјело настаје, као и укупан слијед материјалних и психолошких елемената који доводе до коначног продукта, толико су прожеле ововремену литературу да је (а има ли уопште и потребе) у обиљу и слободи документаризма готово немогуће препознати фикцију.

Ђорђе Нешић: Прозор кроз који Дунав тече

Једном, ако се размрсе нити 

и пораз престане да пече,
кад мине све, да ми је бити
прозор кроз који Дунав тече.

Па да кроз мене поглед оде,
у зору када сунце гране,
преко широке плаве воде
до тополикā с бачке стране.

А увече, када се згусну,
на мени капи бивше паре
да ми, пре но што мирно усну,
дечји прсти цртају шаре.

Да ми је бити, бар једно вече,
прозор кроз који Дунав тече.

Нове стопе или књига о нама

(Ранко Јововић, Доба дивљања, Апостроф – Алеф, Београд – Подгорица)

Шта је то дивље у Јововићевој књизи “Доба дивљања”? То сигурно није фотографија дечака на корицама, безбрижно осмехнутог, жртве једног времена (сви смо ми, ваљда, жртве различитих времена или можда једног те истог, које никако да прође), времена у којем се неизбежно страдало и које је више него очигледно оставило последице, чије се ране тешко лече до краја живота.
Дивље је, дакле, оно време, ово време, једна идеологија или идеологије, људи – немилосрдни и неумољиви, дивља је поезија настала из таквог прометања и неумитност да песник/књижевник буде ангажван, да буде филозоф свог доба и свог народа.

Пјесма није нестала

Пише: Дара Секулић

Сретнем се понекад с људима који се том сусрету једнако обрадују, сјете се да су били дјеца и да су писали пјесме.
Прије неколико година припала ми је част да у порти Манастира Гомионица примим награду "ево перо" ("на ме перо, нигде крило цело..." Душко Трифуновић). Том приликом пришла ми је да ми честита и једна лијепа и у односу на ме, још млада жена. Пружила ми је и перо, можда гушчје, јер поклоњено је као симбол, а њиме се донедавно заиста и писало.

Јединствен књижевни вијенац

(Новица Ђурић, Светлост и сенке под Ловћеном, УКЦГ, Подгорица)

Новом књигом записа и репортажа, насловљеном "Сенке и светлост под Ловћеном", Новица М. Ђурић прекорачио је ону вјечну жанровску, а прије свега стилску границу која се успоставља између два дискурса, двије различите форме – књижевног и новинарског израза. Дакле, до сада непревладана дилема – да ли је репортажа новинарски или књижевни жанр, кроз текстове Новице Ђурића добила је нови, сасвим конкретни обрис, простор у којем је остало мало мјеста за дилеме.

Нечитач

О поезији Бећира Вуковића

Шта послије великих ријечи, ауторитативних судова, раскринканих општих димензија, човјек још може рећи о једном дјелу а да то не буду тек опиљци неисказаног, при том да буде и сувисло, и непатетично, и неимпресионистично?
Ако се говори о поезији, ситуација се додатно компликује, јер како извести говор, ако још уз то желимо да намјерно избјегнемо структурално, формалну разградњу и пребројавање, а да он не буде миметичан и херметичан, у крајњем уопштен и непропустљив.