На почетку своје четврте збирке пјесама, у два пјесничка круга, Ђорђе Брујић (Карловац, 1967; живи у Подгорици), показује да је језик океан могућности. Али, у њему није све хармонизовано, па има и неких дјелова који имају „своје смјерове”, који нијесу у служби племенитих намјера, коју језик, као цјелина, као прва асоцијација, подразумијева.
Прошлост, како је види Брујић, има доминантну улогу у нашим животима. Ми варирамо прошлост, ми сами смо варијација прошлости – живот је „једно те исто искуство”. Поезија јесте оно што има снагу да надрасте стварност, и кад би тога свако био свјестан, још више би је цијенио. Из чега све она израста, и како увијек надвиси своју подлогу и свој коријен? Које све маргиналије је превазишао тај „цвијет”, из којих се све законитости, случајности и уобичајености, узнио? Колико је само у зрелој поезији, несаница и ноћних мора? Каква је све стварност из које је кондезована?
Пјесма је, у суштини, израз тјескобе, нарочито она рефлексивна. Тијесно јој је у односу на књижевни материјал, који јој је у крви, тијесно је ријечима, али, срећом, њих надилазе значења. Поезија нас узвисује, има то у виду Брујић, одваја нас од природне основе, од сирове природе. Пјеснику је тијесно у граду, у коме се нашао, а тијесно му је билo и тамо одакле је морао да оде. Он би да избјегне тјескобу, али како кад су све околности против њега. Он нигдје не стиже до себе. Али, то изгнанство, тај несмирак, има и добрих страна. Боље сагледава онај ко је изишао из свог окружења, и то окружење види изван њега. Тек кад има могућности за сагледавање са сваке стране, пјесник ће се смирити у „бескрајном сребрном пољу” у себи, и тада ће постати могућ оквир и за немогуће ствари.
Живот је испреплетан од онога што се догађа, и онога што се догодило, на шта нас упућује сјећање, и тако, дијелимо се, умјесто да се комплетирамо. Сами смо од рођења, сами живимо, сами умиремо. Самоћа је наша суштина и судбина, наш облик и наш садржај.
У овој поезији човјек жели да буде негдје, али га у томе онемогућава свакодневица, и он је приморан да се сели. Селећи се, он носи жал за оним одакле је морао да оде, али повратка му нема и кад би то хтио. Јер, кад једном постане изгнаник, он више није оно што је био; ни мјесто из кога је отишао, ни мјесто у које је доспио нијесу више исто. Човјек је распет и проклет. Тек, понекад, кад се заборави, кад ствара или машта, кад помисли на најбоље, заборави свој усуд, бљесну пламенови среће, али трају кратко. Јер, огњиште прво подсјети на опекотине, па тек на онда благодети топлоте.
Самоћа самоћу тражи, и тако се остварује парадокс, који можемо назвати пуноћом, односно одсуством самоће. У математици то није могуће. У поезији, и областима гдје осјећања имају доминантнију улогу, свакако, јесте.
Упркос томе што се, наизглед, све одвија у некој врсти слободе, све је мимо власти човјека. Сапети смо. Скољени. Ми само тежимо слободи. Ми само, из своје тврђаве неслободе, кроз њене пукотине и отворе, гледамо у свијет за који нам се чини да се одвија у слободи, и прижељкујемо га. Јер све је уређено тако да је суштина нашег живота чежња за слободом.
Ни пјесма није слободна, а требало би да буде, јер јој то омогућава различитост тумачења. Она то јесте, уколико је више пјесма, уколико је пунија осјећањима и асоцијацијама, и вишезначнија. Слободни су, како пјева Брујић, међутим само „њени плавичасти рубови”. И она се отима из самоће и неслободе. Она највише, јер је израз највишег смисла.
И пружене дјевојачке руке, само наизглед су слободне, јер, уствари, надвијају се над „слободом и страхом”.
И машта је дио стварности. И то онај њен дио који је уљепшава.
Из хаоса, из некоординације, из вишесмјерности, уочава се дугачка линија поезије – често испрекидана, и зато личи на нове почетке – која репрезентује све најбоље што се у примарном животу догађа. И тако се књига заокружује наговјештајем могућности новог почетка, нових могућности, које дају наду у подизање живота на виши ниво, тамо гдје ће садашња уобичајеност губити битку са садашњим изузецима у оном најбољем. Тако књига личи на циклус, одсјечак од великог корпуса поезије или дио који ће се уградити у њега, на животни циклус, који, својим крајем, омогућава настанак нових појавних облика живота.
Ова поезија јесте брушена од тјескобе, наизглед херметична, више рационална но емоционална, која нас продубљује и, асоцијативним везама, спаја с нашим искуством, али и с искуством пјесника.
Овај пјесник пјева отуђеност. Не слави је, али пјева је, и то тако да и нас, који читамо ову поезију, одвлачи у просторе самоће, а тамо, иако све има своје мјесто, то мјесто нас не држи, јер га нијесмо изабрали, већ нам је одређено. Брујић зна, да узнесеност пјесме, не зависи од броја ријечи или слогова. Ријечи припадају форми, која што боље треба да изрази суштину, а пут у суштину није у нагомилавању, већ у „геометрији”. Он сажима. Из огромне кудјеље живота испреда конац, од кога прави нове појавне облике стваралаштва, од којих су многи за употребу, а понеки, и за свечаније прилике.
Прошлост, како је види Брујић, има доминантну улогу у нашим животима. Ми варирамо прошлост, ми сами смо варијација прошлости – живот је „једно те исто искуство”. Поезија јесте оно што има снагу да надрасте стварност, и кад би тога свако био свјестан, још више би је цијенио. Из чега све она израста, и како увијек надвиси своју подлогу и свој коријен? Које све маргиналије је превазишао тај „цвијет”, из којих се све законитости, случајности и уобичајености, узнио? Колико је само у зрелој поезији, несаница и ноћних мора? Каква је све стварност из које је кондезована?
Пјесма је, у суштини, израз тјескобе, нарочито она рефлексивна. Тијесно јој је у односу на књижевни материјал, који јој је у крви, тијесно је ријечима, али, срећом, њих надилазе значења. Поезија нас узвисује, има то у виду Брујић, одваја нас од природне основе, од сирове природе. Пјеснику је тијесно у граду, у коме се нашао, а тијесно му је билo и тамо одакле је морао да оде. Он би да избјегне тјескобу, али како кад су све околности против њега. Он нигдје не стиже до себе. Али, то изгнанство, тај несмирак, има и добрих страна. Боље сагледава онај ко је изишао из свог окружења, и то окружење види изван њега. Тек кад има могућности за сагледавање са сваке стране, пјесник ће се смирити у „бескрајном сребрном пољу” у себи, и тада ће постати могућ оквир и за немогуће ствари.
Живот је испреплетан од онога што се догађа, и онога што се догодило, на шта нас упућује сјећање, и тако, дијелимо се, умјесто да се комплетирамо. Сами смо од рођења, сами живимо, сами умиремо. Самоћа је наша суштина и судбина, наш облик и наш садржај.
У овој поезији човјек жели да буде негдје, али га у томе онемогућава свакодневица, и он је приморан да се сели. Селећи се, он носи жал за оним одакле је морао да оде, али повратка му нема и кад би то хтио. Јер, кад једном постане изгнаник, он више није оно што је био; ни мјесто из кога је отишао, ни мјесто у које је доспио нијесу више исто. Човјек је распет и проклет. Тек, понекад, кад се заборави, кад ствара или машта, кад помисли на најбоље, заборави свој усуд, бљесну пламенови среће, али трају кратко. Јер, огњиште прво подсјети на опекотине, па тек на онда благодети топлоте.
Самоћа самоћу тражи, и тако се остварује парадокс, који можемо назвати пуноћом, односно одсуством самоће. У математици то није могуће. У поезији, и областима гдје осјећања имају доминантнију улогу, свакако, јесте.
Упркос томе што се, наизглед, све одвија у некој врсти слободе, све је мимо власти човјека. Сапети смо. Скољени. Ми само тежимо слободи. Ми само, из своје тврђаве неслободе, кроз њене пукотине и отворе, гледамо у свијет за који нам се чини да се одвија у слободи, и прижељкујемо га. Јер све је уређено тако да је суштина нашег живота чежња за слободом.
Ни пјесма није слободна, а требало би да буде, јер јој то омогућава различитост тумачења. Она то јесте, уколико је више пјесма, уколико је пунија осјећањима и асоцијацијама, и вишезначнија. Слободни су, како пјева Брујић, међутим само „њени плавичасти рубови”. И она се отима из самоће и неслободе. Она највише, јер је израз највишег смисла.
И пружене дјевојачке руке, само наизглед су слободне, јер, уствари, надвијају се над „слободом и страхом”.
И машта је дио стварности. И то онај њен дио који је уљепшава.
Из хаоса, из некоординације, из вишесмјерности, уочава се дугачка линија поезије – често испрекидана, и зато личи на нове почетке – која репрезентује све најбоље што се у примарном животу догађа. И тако се књига заокружује наговјештајем могућности новог почетка, нових могућности, које дају наду у подизање живота на виши ниво, тамо гдје ће садашња уобичајеност губити битку са садашњим изузецима у оном најбољем. Тако књига личи на циклус, одсјечак од великог корпуса поезије или дио који ће се уградити у њега, на животни циклус, који, својим крајем, омогућава настанак нових појавних облика живота.
Ова поезија јесте брушена од тјескобе, наизглед херметична, више рационална но емоционална, која нас продубљује и, асоцијативним везама, спаја с нашим искуством, али и с искуством пјесника.
Овај пјесник пјева отуђеност. Не слави је, али пјева је, и то тако да и нас, који читамо ову поезију, одвлачи у просторе самоће, а тамо, иако све има своје мјесто, то мјесто нас не држи, јер га нијесмо изабрали, већ нам је одређено. Брујић зна, да узнесеност пјесме, не зависи од броја ријечи или слогова. Ријечи припадају форми, која што боље треба да изрази суштину, а пут у суштину није у нагомилавању, већ у „геометрији”. Он сажима. Из огромне кудјеље живота испреда конац, од кога прави нове појавне облике стваралаштва, од којих су многи за употребу, а понеки, и за свечаније прилике.
Добрашин Јелић
Нема коментара:
Постави коментар