Некропола које више има

Пише: Ранислав Ачковић

Историја човјечанства врви од примјера како су неки градови нечовјечно нестајали, у том нестајању теглећи за собом драму сопственог становништва. Нови би потом настали на њиховом згаришту или на неком повољнијем простору, гдје би се судбина преживјелих могла донекле компезовати за незаслужен и апокалиптичан погром. Није ријеткост да би и ти нови знали неочекивано нестати и тако пружити прилику историји за проневјеру још једног крвавог поглавља.
Али случај да један занимљив градић нестане, а да то не уочи нити једно историографско око, нити иједно партијско чуло, заиста заслужује да нађе мјесто у историји ријетке менталне способности.

Свети Сава у европском контексту

КУЛТУРОЛОШКЕ ПАРАЛЕЛЕ - НОВИ ПОГЛЕДИ НА СРПСКИ СРЕДЊИ ВИЈЕК

 

 

Пише: проф. др Младен Шукало
 

Поучавани смо, а и ми друге учимо, како је Средњи вијек био мрачан. Одавно је и доказано и показано да тог мрака, замишљаног из наше хуманистичко-ренесансне свјетлосне перспективе, уопште није било. То свједочи и милешевски Бијели анђео који своју љепоту црпи са фреске на истим зидинама која нам је сачувала за сва времена лик Светог Саве. Не без разлога, у пјесми Путовање Светог Саве, Васко Попа казује: 

Путује по мрачној земљи/Штапом пред собом/Мрак начетверо сече.

Икона као песнички изазов

(Милица Краљ, Икона Грдана, Унирекс, Подгорица)

У књижевном родослову Црне Горе песникиња Милица Краљ већ дуже од деценије чини незаобилазну литерарну појаву у чијем опусу се налази неколико веома успешних, од јавности и критике свесрдно прихваћених, поетских књига. Поред песничког ангажмана, Милица Краљ је посвећена и књижевној критици, а састављач је и неколико антологија, панорама и прегледа.
Након књига „Двери“, „Од светлости светлост“, „Људско месо“, „Небом расла бела црква“, „Засејах лан“, пред читаоцима се сада налази њен нови песнички рукопис – „Икона Грдана“.

Млади калуђер – рибар

Пише: Гаро Јовановић

Данима је било невријеме, и чим су таласи мало утихнули, одвезали смо барку. У мору су нам биле три високе мреже, а спустили смо их на тврдо дно, између подводних стијена, и морали смо их пажљиво извлачити, да не запињу, да се не цијепају.
Биле су три добре мерле, зубатац, и највећи пиц којега сам у животу видио, и сараг, три гофића и двије златне циполе.
А у мрежи попуници, која је била на пијесак спуштене, испод Цркве Светог Јована, на дубини од двадесет пет метара, било је, ко ће да вјерује – нека вјерује, осам килограма чистих барбуна, оштећене и нагрижене не рачунам. То је преко сто двадесет комада.

Свједочанство о страдању Срба у Црној Гори

У Београду, у организацији Српског националног савјета и Удружења књижевника Србије промовисан је зборник Заштита идентитета српског народа у Црној Гори коју је издала Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице.
Сала Удружења књижевника Србије у Француској 7, у Београду, била је мала да прими све поштоваоце овакво вриједног дјела.

Дискриминисани српски пјесник

Потпуна дискриминација српског пјесника у Црној Гори прогнала га је у посебан вид егзила у простор књижевности бараке или катакомбне књижевности 

Књижевна трибина «Ријеч» која окупља српске пjеснике у Црној Гори, изражава протест због дугогодишњег стања својеврсног апартхејда или гета у комe се налази.

Више од десет година, након драматичне подjеле на политичкој сцени Црне Горе, српски писци, српски језик и српска књижевност налазе се у егзилу. Књижевност која се ствара на српском језику прећутана је, скрајнута на маргину, минимизирана и под константним обликом цензуре.

Веритас: Да се не заборави

Билтен Документационо информационог центра 

                                            "Веритас"

Никола Вујчић: Заборављени Григор Витез

 

У хрватској књижевности је опстао, преживео је чак и чистку у наставним плановима и библиотекама

Поводом стогодишњице рођења Григора Витеза (1911–1966), Српско културно друштво „Просвјета” из Загреба објавило је изабрана дела овог великог хрватског и српског писца, у два тома, на готово осам стотина страна. У првом тому „Повјерење животу”, налазе се песме за одрасле и децу и проза за децу, а у другом „Очи траже свјетлост” су књижевност за одрасле, поетички текстови, преводи с руског и писма. Књигу је приредио Никола Вујчић.

Мирко Демић: Ко је појео један народ

О последњем рату у Хрватској, његовим жртвама и његовим победницима, избеглиштву и повратку на спаљена кућишта, о кривцима и невинима, пишу и говоре многи на начин на који умеју и онако како су то разумели. Ипак, ретки су покушаји да се још болна и сирова стварност преточи у литературу и тако спасе од публицистичке осредњости и дневнополитичких наклапања.

Писац Мирко Демић је рођен на Банији, а живи у Крагујевцу и као противник сваког сврставања на ову или ону страну покушао је да остави литерарни траг о ономе што се догодило и што се још догађа у његовом завичају.

Ђорђе Нешић: Језик је као свемир

 

Одувијек сам волио сваштаре и рјечнике, онакве какав је Вуков, пуне дигресија и литерарних рукаваца. Језик је као свемир, бесконачан и свевремен

Ђорђе Нешић (1957, Бијело Брдо) сматра се пјесником, но пише и прозу, књижевне критике и есеје, а Славонију, Барању и западни Сријем обогаћује бројним културним догађајима. Добитник је бројних књижевних награда, међу њима и “Просвјетине” “Сава Мркаљ”. Објавио је шест књига пјесама, а његов завичајни рјечник “Лук и вода” ових је дана у издању СКД-а “Просвјета” доживио друго издање.

Стихови за уточиште

 

Књижевна трибина „Ријеч” из Подгорице, приредила је поклоницима писане ријечи вече са ствараоцем Ђорђем Брујићем, који се недавно објавио нову пјесничку збирку.
О његовом пјесничком сензибилитету, говорио је пјесник Ранислав Ачковић, а аутор је казивао стихове из нове збирке.

Онтолошко бескућништво

Песника Ђорђа Брујића препознајемо као једног од најзначајнијих представника савременог песништва у Црној Гори.
Рукопис нове песничке збирке наставља ону поетску линију која се креће у оглашавању нерешивог односа песничког субјекта и егзистенцијалног окружења коју је Брујић истакао још у својој књизи Упутствио за путовање, да би је наредним књигама Страх од шума и Кућа на леду потврдио кроз димензију онтолошког бескућништва.
Деликатно подручје преиспитивања и констатације очигледних стања слика тамних простора које су својим тамним рефлективним садржајима запосели сваки кутак – у Брујићевој песми трансформишу се у низове интроспективних слика такође тамног израза, чиме се појачава несигурна и неомеђена позиција бића у простору доминантних страхова.

Спој крвне групе и карактера

(Ђорђе Брујић, "Страх од шума", Народна књига, Београд)

Ишчитавањем књиге "Страх од шума", Ђорђе Брујић, књижевник и новинар, уводи нас својом поезијом у пету димензију, димензију свијести, у којој постоји ментални простор, менатално вријеме, ментална свјетлост, ментална енергија... Ова поезија је свијет његових снова, симбола, духовних праслика, мисаоних слика тренутног Брујићевог стања, свијести његове душе која сагледава истину и разумије стварност.

Криза читања

Ако прихватимо да постоји криза читања, онда морамо прихватити да она није специфична само за наше просторе, него да се о њој, без сумње, говори у цијелом свијету. Зато не знам како би је требало посматрати – као кризу продаје књиге, односно тржишно-економску категорију, која, опет, није специфична само за књигу, него се јавља и у другим умјетностима, филму, на примјер; или као кризу читања, односно кризу креативног чина.

Брујићева "Улица за самоћу"

Подгорица, (Срна) - Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице објавила је нову књигу пјесама Ђорђа Брујића, под називом “Улица за самоћу”.
Пјесника Ђорђа Брујића препознајемо као једног од најзначајнијих представника савременог српског пјесништва у Црној Гори. Његова нова пјесничка књига наставља поетску линију која се креће од оглашавања нерјешивог односа пјесничког субјекта и егзистенцијалног окружења, коју је Брујић започео већ својим првим књигама „Нови пусти дани“ и „Упутство за путовање“, да би је наредним књигама „Страх од шума“ и „Кућа на леду“ потврдио као трајну димензију онтолошког бескућништва.

Брушена тјескоба

Ђорђе Брујић: Кућа на леду, Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица

На почетку своје четврте збирке пјесама, у два пјесничка круга, Ђорђе Брујић (Карловац, 1967; живи у Подгорици), показује да је језик океан могућности. Али, у њему није све хармонизовано, па има и неких дјелова који имају „своје смјерове”, који нијесу у служби племенитих намјера, коју језик, као цјелина, као прва асоцијација, подразумијева.
Прошлост, како је види Брујић, има доминантну улогу у нашим животима. Ми варирамо прошлост, ми сами смо варијација прошлости – живот је „једно те исто искуство”.

Пјевање о класичној љепоти

Слика Даринке Јеврић увијек ми гради потпуно нејасан осјећај – сада већ несигурно сјећање на два само мени важна догађаја. Први је везан за сазнање да ми је у ондашњем приштинском „Јединству“, на страницама рубрике за културу објављена пјесма из прве књиге „Нови пусти дани“. Тек касније сам разумио да је тадашњи уредник Даринка Јеврић, однекуд добила књигу, одабрала ту једну пјесму и штампала је. Други се десио неколико година касније, на једној од књижевних вечери у оквиру Сајма књиге у Херцег Новом. Тада сам први и последњи пут видио Даринку Јеврић. Не сјећам се о чему се причало. Сачувао се само онај унутрашњи осјећај и скромни инвентар уз чију помоћ се гради смисао сјећања...

Прво лице страности

(Небојша Деветак, Узалуд тражећи, СКД Просвета, Загреб, 2008)

Све чешће данас слушамо како песници и књижевност уопште губе социјалну функцију, да су чак и она дела која расправљају о значајним друштевним проблемима затворена у мале заједнице читача и попут остатка књижевности (можда баш првенствено поезије) постала део интиме.

У интими је настала, јер самоћа је предуслов стваралаштва, па зато у интими и ваља читати књигу песама Небојше Деветака «Узалуд тражећи». Ако ни због чега другог а оно због чињенице да је читање једнако сложен процес као и писање, и да као такво захтева не само неопходну концентрацију, него и тежи да се поетски текст подметне у психологију активног, конструктивног читача, очекујући од њега наставак песме и нову, аутентичну, (ре)интерпретацију.

Не спавај док ја сањам, треба ми сведок

(Новица Ђурић, Јави ми да сам жив, Орфеус Нови Сад и КЗ СНВ Подгорица)

Када песник каже: Не спавај/док ја сањам,/треба ми сведок; или: Ноћ је/ и не да се преварити; па затим: Кишо, падај/олакшај небеса/кад човек не уме/ ти плачи; када каже: Земљо, оплоди/свако зрно/и не жури да повијеш/што се роди; или: Не терај злобу да пише/није сигурна рука/која у страху преноћи/а јутру се весели./Светлости, пред нама је тама/остави љутње, не ремети слова/и кад видиш што други не виде/стави тачку, онда морамо померати прстом полако, слово по слово, ред по ред, срицати да бисмо брже прочитали, и веровати да је песник искрен човек, ма колико то било наивно.
Јер он је створен да буде искушаватељ.

Самоћа за улицу, и остало

(Ђорђе Брујић, Улица за самоћу, Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2011)

Може ли бити ишта незахвалније од настојања да у говору о најновијој књизи пријатеља искажете своје запажање, а истовремено задржите витални тон непристрасности. Да у том настојању неопрезно не зађете на поље пакосног еуфемизма, у оној мјери истинитог колико би то било и потпуно прећуткивање ове књиге. Но, у том литерарно-критичарском науму није предвиђена још једна отежавајућа околност, а то је да говорите о књизи истинског пјесника, какав је, по мом слуху, Ђорђе Брујић. Па се у питању сопственог учешћа и виђења цијеле ствари умјесто чисте наративне лагодности у лице уноси и прилика да се његова ауторска чедност тиме донекле унапријед дискредитује. Да пријатељ говори о књизи пријатеља ваљда је одавно требало бити законом забрањено, макар када је ова култура у питању. Зато његову литерарну специфичну тежину овом приликом намјерно прећуткујем вјерујући да се до ње може доћи и без мог надменог скретања пажње. Једноставно читањем, па ако не повјерујете у сопствену чулност, ту су озбиљне антологије, а одмјеравање са пјесмама из њих је нешто најефтиније што вас може снаћи. На страну што је то у неку руку и најобјективније.